Жалба представља редован правни лек у општем поступку и посебним парничним поступцима и на први поглед могло би се закључити да око овог института више не постоје никакве недоумице. Ипак, приликом детаљније анализе може се запазити да нека питања могу бити предмет додатног разматрања и изазвати извесне дилеме. Предмет овог текста биће општа правила парничног поступка која се односе на жалбу, као и нека конкретна питања у вези са жалбом, илустрована примерима из судске праксе
У парничном поступку, па и поступку по жалбама, на снази је Закон о парничном поступку („Сл. гласник РСˮ, бр. 72/2011, одлука УС 49/2013 и 74/2013, 55/2014, у даљем тексту ЗПП), који се примењује упоредо с раније важећим Законом о парничном поступку („Сл. гласникˮ, бр. 125/04 и 11/09) – стари и нови ЗПП. У овом тексту чланови закона биће навођени у складу с нумерацијом новог ЗПП-а.
Осим тога, треба напоменути да се на институт жалбе, као редовног правног лека, примењује Закон о судовима („Сл. гласник РСˮ, бр. 116/2008,101/2010, 101/2012 и 101/2013), у погледу надлежности за одлучивање по жалби.
ЗПП прописује и разликује жалбу на пресуду и жалбу на решење.
Жалба на пресуду
Жалба на пресуду увек је дозвољена, осим ако се странке одрекну права на жалбу или је повуку. Радње одрицања и повлачења неопозиве су, а жалба се може повући све док другостепени суд по њој не донесе одлуку (чл. 369. ЗПП-а).
Жалба се подноси суду који је пресуду донео, а за другостепени суд. Подноси се као и остали поднесци, у довољном броју примерака за суд и све остале странке у поступку, и то у року од 15 дана од дана достављања писменог отправка пресуде (члан 367. ЗПП-а), осим у меничним и чековним споровима, као и у маличним споровима (члан 479. ЗПП-а), где тај рок износи 8 дана.
Жалба одлаже извршење пресуде, осим када се пресудом физичком лицу налаже исплата потраживања које не прелази износ од 300 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан доношења пресуде, односно којом се предузетнику или правном лицу налаже исплата потраживања које не прелази износ од 1.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан доношења пресуде (члан 368. ЗПП-а).
Жалба мора да садржи:
1) ознаку пресуде која се жалбом побија;
2) разлоге жалбе;
3) изјаву да ли се жалба побија у целини или делимично, и
4) потпис подносиоца жалбе.
Уколико се из садржине жалбе не може утврдити која се пресуда побија или жалба није потписана, првостепени суд ће решењем против кога није дозвољена жалба одбацити жалбу као непотпуну, а ако жалба има других недостатака, првостепени суд ће, без позивања жалиоца да жалбу допуни или исправи, жалбу доставити другостепеном суду (чл. 370. и 371. ЗПП-а).
У жалби се не могу истицати нове чињенице и предлагати нови докази, осим ако подносилац жалбе учини вероватним да из оправданих разлога, без своје кривице, није могао да их изнесе или предложи до закључења главне расправе. У жалби се не могу истицати ни материјалноправни приговори, као што су приговор пребијања или застарелости. Ratio legis ових одредаба јесте у чињеници да првостепени суд доноси пресуду на основу чињеничног стања, које је утврђено у време закључења главне расправе, па самим тим није у могућности да цени чињенице и доказе које је странка изнела и предложила након што је пресуда већ донета, а посебно није у могућности да одлучи о материјалноправним приговорима, с обзиром на то да је већ донео своју одлуку, а свака од странака била је у могућности да их истакне до закључења главне расправе. Осим тога, изношење нових чињеница, предлагање нових доказа и истицање материјалноправних приговора у жалби доводи до нарушавања принципа двостраности и начела audiatur et altera pars, будући да се онда супротној страни ускраћује могућност да се на одговарајући начин брани и благовремено изнесе контрааргументе.
Пресуда се може побијати због:
– битне повреде одредаба парничног поступка;
– погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања, и
– погрешне примене материјалног права.
Такозване процесне пресуде, то јест пресуда због пропуштања и пресуда због изостанка, не могу се, међутим, побијати због непотпуно утврђеног чињеничног стања, јер се чињенично стање приликом доношења ових одлука не утврђује.
Такође, пресуда на основу одрицања и пресуда на основу признања могу се побијати само због битне повреде одредаба парничног поступка и из разлога што је изјава о одрицању, односно признању, дата у заблуди, односно под дејством принуде или преваре. Разлог овоме је што суд ни овде не утврђује чињенично стање, нити примењује материјално право, већ једино пази на чињеницу да ли је изјава о признању или одрицању дата у заблуди, или под претњом или принудом.
Код битних повреда одредаба парничног поступка разликују се такозване релативно и апсолутно битне повреде.
Релативне повреде одредаба парничног поступка јесу оне на које другостепени суд не пази по службеној дужности, већ је неопходно да на њих подносилац жалбе укаже у жалби, док су апсолутно битне повреде оне на које другостепени суд пази по службеној дужности и странка, односно жалилац, не мора на њих посебно да указује, већ је довољно да се у жалбеним разлозима укаже уопштено на њихово постојање приликом доношења првостепене пресуде. Апсолутно битне повреде одредаба парничног поступка таксативно су набројане у члану 374. ЗПП-а.
Након што суд који је донео пресуду прими жалбу, најпре цени њену уредност, благовременост и дозвољеност. Жалба није дозвољена уколико је изјављена од лица које није овлашћено за изјављивање жалбе, лица које се одрекло жалбе или је повукло, као и лица које нема правни интерес за изјављивање жалбе. Сматра се да лице нема правни интерес када изјављује жалбу на део пресуде у ком је успело у спору.
Уколико суд оцени да је жалба благовремена, дозвољена и уредна, доставља је на одговор супротној страни, а ова има рок од 15 дана, односно 8 дана у споровима мале вредности, да достави суду одговор на жалбу. По пријему одговора и његовом уручењу супротној страни или по протеку рока за давање одговора, првостепени суд списе предмета доставља другостепеном суду на даље одлучивање.
Судови надлежни за одлучивање по жалбама на пресуде јесу виши и апелациони судови, а њихова надлежност за поступање у другом степену у грађанскоправним споровима регулисана је Законом о судовима.
Члановима 23. и 24. овог закона прописано је да виши суд у другом степену у грађанскоправним споровима одлучује по жалбама на пресуде у споровима мале вредности, док апелациони суд одлучује по жалбама на пресуде у другом степену, ако за одлучивање по жалби у грађанскоправним споровима није надлежан виши суд.
Када списи стигну у другостепени суд, овај о жалби одлучује у већу састављеном од троје судија. Судија известилац припрема предмет и реферише га већу ради доношења одлуке (члан 382. ЗПП-а). Другостепени суд, по правилу, одлучује на основу стања у списима, без расправе, али може заказати расправу ако сматра да је то потребно како би се поновили већ изведени докази, или докази које је одбио да изведе првостепени суд, а ради правилног утврђења чињеничног стања (члан 383. истог закона). Другостепени суд не може одржати расправу када одлучује о жалби на тзв. процесне пресуде.
Другостепени суд испитује пресуду само у делу који се напада жалбом, а уколико суд из жалбе не може да закључи који се део напада жалбом, сматраће да је напад у оном делу у ком странка није успела у спору. Пресуда се испитује у границама навода изнетих у жалби, пазећи по службеној дужности на битне повреде одредаба поступка и правилну примену материјалног права (члан 386. ЗПП-а).
У поступку по жалби, другостепени суд може жалбу одбацити као неблаговремену, недозвољену или непотпуну, може одбити жалбу и потврдити првостепену пресуду, може усвојити жалбу, укинути пресуду и вратити предмет првостепеном суду на поновно одлучивање или сâм одлучити о захтевима странака, може укинути пресуду и одбацити тужбу, те може сâм одлучити о захтевима странака и преиначити пресуду. Забрањено је преиначење пресуде на штету странке која је жалбу поднела, ако се само она жалила.
Другостепени суд одлучује у форми пресуде када потврђује пресуду, када је преиначује и када је укида и сâм одлучује о захтевима странака. Остале одлуке доноси у форми решења.
Другостепени суд не може други пут да укине пресуду и врати је на поновно одлучивање. Овде се поставља питање да ли ова забрана важи када је раније укинута такозвана процесна пресуда. Врховни касациони суд је у више одлука стао на становиште да за ову врсту пресуде та забрана не важи.
Жалба на решење
Битна разлика између жалбе на пресуду и жалбе на решење јесте у погледу њихове дозвољености. Наиме, жалба на пресуду увек је дозвољена, осим ако се странке не одрекну права на њу или је не повуку, а жалба на решење није увек дозвољена. Основно је правило да је жалба на решење увек дозвољена, осим када је законом изричито прописано да није дозвољено изјављивање жалбе (члан 399. ЗПП-а).
У случају да жалба на решење није дозвољена, такође се разликују две ситуације. Прва је када жалба уопште није дозвољена и то су, на пример, решења којима се одлучује о надлежности суда и решава сукоб надлежности, те решења која се тичу одређивања и делегације надлежности, као и одредбе овог закона из одељка о искључењу и изузећу. Ово значи да се жалба на ова решења не може уопште изјавити, односно да ова решења постају правноснажна даном достављања странци.
Друга ситуација је далеко чешћа, а то је да против неког од решења није дозвољена посебна жалба. Таква решења се не могу нападати посебном жалбом, али се могу нападати жалбом на одлуку о главној ствари.
Овој врсти решења припадају решења о управљању поступком и она се не достављају странкама у писменом отправку. Таква су и сва решења којима се не окончава поступак у посебној врсти спорова – споровима мале вредности, где је жалба дозвољена само на одлуку о главној ствари.
Када је реч о роковима за изјављивање жалбе и разлозима за изјављивање, као и о неопходним елементима жалбе, на њих се сходно примењују одредбе закона који се односе на жалбу на пресуду, на шта нас упућује и члан 366. ЗПП-а који говори да се на жалбу на решење сходно примењују одредбе закона о жалби на пресуду.
Посебна жалба на решење подноси се суду који је одлуку донео, а о жалби на решење одлучује виши суд (члан 23. Закона о уређењу судова).
Битно је нагласити да против решења другостепеног суда није дозвољена жалба, осим код решења о новчаном кажњавању које се доноси у поступку ради одржавања процесне дисциплине и обезбеђења присуства сведока и вештака на главној расправи.
Жалба на решење о привременој мери у поступку за сметање државине
Основно је правило да је жалба не решење о привременој мери дозвољена, ако законом није другачије прописано (члан 399. ст. 3. ЗПП-а).
Управо ЗПП, у одељку о посебним поступцима, у глави која се односи на поступак у споровима за сметање државине, прописује могућност доношења решења о привременој мери против кога није дозвољена посебна жалба. Закон прописује да у току поступка суд може по службеној дужности и без саслушања противне странке да одреди привремене мере у складу са законом који уређује извршење и обезбеђење ради отклањања хитне опасности противправног оштећења или спречавања насиља или отклањања ненакнадиве штете (члан 451. ЗПП-а).
Овде се поставља питање да ли је жалба дозвољена против решења којим се одбија предлог за одређивање овакве привремене мере. Одговор би морао бити потврдан, јер би у противном, странци која можда заиста трпи опасност од противправног оштећења, насиља и наступања ненакнадиве штете, било ускраћено право на хитну судску посесорну заштиту због пропуста првостепеног суда.
Уместо закључка
Принцип двостепености присутан је у парничном, као и у свим другим поступцима, те се може оправдано сматрати да жалба представља правило, а не изузетак. Дозвољена је у већини случајева и незадовољне странке је редовно користе. Веома је битна и представља најважнији вид контроле над радом првостепених судова у погледу законитости њихових одлука.
[blockquote]
СУДСКА ПРАКСА
#1 Oдбачај жалбе изјављене од стране неовлашћеног лица
Први пример који у овом тексту наводимо односи се на дозвољеност жалбе, односно на лице које је овлашћено да је поднесе и у њему се разматра питање правног следбеништва. Из ове одлуке може се, такође, видети да другостепени суд има овлашћење да, у поступку разматрања жалбе, жалбу одбаци као недозвољену, а да такво овлашћење има и првостепени суд на чију је одлуку жалба изјављена. И када сматрају да жалба није дозвољена, првостепени судови често предмет прослеђују другостепеним судовима на одлучивање како би скратили поступак који би се одужио доношењем решења о одбачају жалбе на које би жалилац имао право жалбе и које му се мора уручити, што изискује додатно време.
Одлучујући о изјављеној жалби, Виши суд је оценио да је она недозвољена, јер ју је изјавило лице које није овлашћено за изјављивање жалбе.
Наиме, одредбом члана 79. ст. 1. Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Сл. гласник РСˮ, бр. 101/10) прописано је да ће послове обезбеђивања и спровођења пензијског и инвалидског осигурања, као и послове финансијског пословања који су били у надлежности Фонда за социјално осигурање војних осигураника на дан 1. 1. 2012. године преузети Републички фонд за ПИО.
Ставом 3. истог члана прописано је да ће даном преузимања наведених послова, Републички фонд ПИО преузети имовину, обавезе и запослене од Фонда за социјално осигурање војних осигураника у делу који се односи на послове пензијског и инвалидског осигурања.
Ставом 5. истог члана прописано је да се напред наведено преузимање односи на обавезе доспелих, а неизмирених новчаних потраживања корисника војних пензија, по основу делимичног усклађивања пензија и новчаних накнада утврђених у члану 193. ст. 2. Закона о војсци Србије и насталих до ступања на снагу овог Закона, за које ће се средства обезбедити у буџету Републике Србије у складу са законом и посебним актом Владе.
Уредбом Владе Републике Србије о обиму и начину преузимања имовине, обавеза и запослених код Фонда за социјално осигурање војних осигураника у Републички фонд ПИО („Сл. гласникˮ, бр. 97/11) прописано је да ће Републички фонд за ПИО обављати административно-техничке послове у вези са судским предметима по основу доспелих неизмирених новчаних потраживања војних корисника насталих по основу делимичног усклађивања пензија и новчаних накнада и водиће посебну евиденцију о средствима неопходним за намирење по основу принудне наплате предметног дуга која ће му бити благовремено обезбеђена.
Програмом о преузимању послова обезбеђивања и спровођења права из пензијског и инвалидског осигурања Фонда за социјално осигурање војних осигураника од Републичког фонда за ПИО, који је саставни део наведене уредбе, прописано је да Републички фонд за ПИО преузима од Фонда за социјално осигурање војних осигураника послове остваривања и коришћења права из пензијског и инвалидског осигурања, прописаних чланом 79. ст. 2. Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању (право на пензију, право на додатак за помоћ и негу, право на новчану накнаду за телесно оштећење и право на накнаду посебних трошкова), осим обавеза прописаних чланом 79. ст. 5. истог Закона (обавезе доспелих, а неизмирених потраживања корисника војних пензија). Настале, доспеле, а неизмирене обавезе по војним прописима, настале до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању, не могу се намирити из средстава Републичког фонда за ПИО нити из раздела Министарства одбране, већ ће се средства за намирење ових потраживања корисника војних пензија по основу делимичног усклађивања пензија и новчаних накнада утврђених у члану 193. ст. 2. Закона о војсци Србије обезбедити посебним законом којим се регулише јавни дуг, а у складу са фискалним правилима утврђеним законом којим се уређује буџетски систем.
Како произлази из цитираних прописа, Републички фонд за ПИО није преузео од Фонда за социјално осигурање војних осигураника обавезе доспелих, а неизмирених потраживања корисника војних пензија по основу делимичног усклађивања пензија и новчаних накнада утврђених у члану 193. ст. 2. Закона о Војсци Србије насталих до ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о пензијском и инвалидском осигурању, каква обавеза је предмет утужења у овој правној ствари. Та околност искључује могућност да Републички фонд за ПИО у својству странке, односно правног следбеника Фонда за социјално осигурање војних осигураника у погледу наведених обавеза изјављује жалбу против пресуде којом је о таквим обавезама одлучено.
С друге стране, како обављање административно-техничких послова у вези са судским предметима који за предмет имају наведене обавезе по оцени Вишег суда не подразумевају послове заступања Фонда за социјално осигурање војних осигураника, то је жалба коју је у његово име изјавио Републички фонд за ПИО, као жалба изјављена од неовлашћеног лица, у смислу члана 365. ст. 3. ЗПП-а недозвољена, због чега је, применом одредбе члана 373. ст. 1. тач. 1) раније важећег ЗПП-а, одлучено као у изреци.
(Решење Вишег суда у Београду, Гж. 5384/12 од 5. 10. 2012, којим је одлучивао по жалби Републичког фонда за ПИО против Пресуде, П. бр. 29126/10 од 19. 4. 2012, у којој је тужени Фонд за социјално осигурање војних осигураника)
#2 Изјављивање жалбе телеграмом
Следећи пример односи се на изјављивање жалбе телеграмом, те на уредност пуномоћја за изјављивање жалбе, уз напомену да је у овом решењу примењен Закон о парничном поступку који је био на снази од 15. 2. 2004. године, а који се данас примењује паралелно с новим ЗПП-ом из 2011. године, који је ступио на снагу 1. 2. 2012.
Решењем Вишег суда у Београду, Гж. бр. 2683/10 од 4. 5. 2012. укинуто је Решење Другог општинског суда у Београду, П. бр. 8359/04 од 10. 10. 2008. и предмет враћен на поновни поступак.
Из образложења:
Побијаним решењем одбачена је као недозвољена жалба изјављена путем телеграма од стране адвоката Б. П. С. против пресуде Другог општинског суда у Београду, П. бр. 8359/04 од 11. 3. 2008.
Према разлозима ожалбеног решења, првостепени суд је исто донео јер се у списима не налази пуномоћје којим је тужени овластио адвоката Б. П. С. да га заступа у овој правној ствари, нити је такво пуномоћје адвокат доставио приликом изјављивања жалбе, односно предузимања прве радње у поступку.
Виши суд налази да се ожалбена одлука не може прихватити, јер првостепени суд није правилно применио одредбу члана 107. ЗПП-а, а на шта тужени у наводима жалбе оправдано указује. Примена наведене одредбе била је од утицаја на правилност одлуке, те је у поступку пред првостепеним судом учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 361. ст. 1. ЗПП-а, у вези с наведеном одредбом.
Наиме, одредбом члана 107. ст. 3. ЗПП-а прописано је да ако је поднесак упућен телеграфским путем сматраће се да је дат у року само ако уредан поднесак накнадно буде предат суду у року од три дана од дана предаје телеграма пошти.
Како је пуномоћник туженог жалбу против пресуде изјавио путем телеграма предатог пошти 20. 5. 2008, а дана 23. 5. 2008. доставио суду образложење изјављене жалбе с пуномоћјем за заступање, то није било места одбачају жалбе као недозвољене, јер је у законом прописаном року од дана изјављивања жалбе телеграмом уз уредан поднесак достављено и пуномоћје којим је тужени овластио адвоката за заступање у овој правној ствари.
#3 Жалба у маличном спору
Следећа одлука се односи на одредбе о дозвољености жалбе у споровима мале вредности на решења којима се не окончава поступак. Овде виши суд заузима став да је решење о прекиду поступка решење којим се не окончава поступак, а ово становиште заслужује извесно разматрање. Наиме, може се полемисати око закључка да се решењем о прекиду не окончава поступак, с обзиром на то да је Судским пословником („Сл. гласник РСˮ, бр. 110/2009, 70/2011, 19/2012 и 89/2013) прописано да се предмет у ком је решење о прекиду поступка које је постало правноснажно води као решен. Осим тога, ни разлози правичности не иду у прилог оваквом ставу, јер овакво тумачење одредаба ЗПП-а може водити судском волунтаризму и хипотетички може довести до тога да се незаконито прекинути поступци у маличним споровима никада не наставе, пошто суд по предлогу странке за наставак поступка, може донети решење којим одбија овај предлог, а на које странка опет не би имала право посебне жалбе и тако у недоглед.
Пример:
Решењем Вишег суда у Београду, Гж. бр. 1863833/10 од 16. 1. 2013. одбачена је жалба тужиоца изјављена против решења Првог основног суда у Београду, П. бр. 3718/10 од 24. 5. 2010.
Из образложења:
Побијаним решењем прекинут је поступак у овој правној ствари до окончања поступка за оцену уставности и законитости одредаба Одлуке о јавним паркиралиштима града Београда који се пред Уставним судом Републике Србије води под бројем ИОУ 424/04.
Како је одредбом члана 472. ЗПП-а прописано да је у поступку о споровима мале вредности, а какав је у конкретном случају, дозвољена посебна жалба само против решења којим се окончава поступак, то је жалба изјављена против решења којим је првостепени суд прекинуо поступак у овој правној ствари недозвољена и не може бити предмет оцене Вишег суда, па је применом одредбе члана 373. ст. 1. тач. 1) ЗПП-а у вези са чланом 388. ЗПП-а („Сл. гласник РСˮ, бр. 125/04 и 111/09) у вези са чланом 506. ЗПП-а („Сл. гласник РСˮ, бр. 72/11) одлучено као у изреци.
[/blockquote]