Застарелост кроз новију судску праксу

У тексту који следи аутори говоре о институту застарелости у најновијој пракси парничних судова. Савремени живот, убрзани правни промет, промет добара и услуга, као и разни историјски и економски догађаји, доводе до појава нових врста парница у којима се и овај стари институт грађанског права мора изнова промишљати и тумачити.

 

Институт застарелости је стари институт грађанског права који је актуелан и присутан готово колико и само грађанско право. Међутим, нови животни догађаји и актуелне спорне животне ситуације кроз разне гране грађанског права доводе до стално присутне потребе тумачења, образлагања начина примене и уједначавања судске праксе у погледу института застарелости. Посебно се издвајају питања о времену потребном за застарелост и о почетку рачунања рока застарелости.

И раније су аутори писали о овом институту тако да ће се овај рад бавити првенствено обрадом најновије судске праксе по питању застарелости. Овај текст и примери дати у њему требало би да укажу на најважније дилеме које у примени прате овај институт и да на њих дају адекватне одговоре.

О ЗАСТАРЕЛОСТИ

Да подсетимо, институт застарелости претпоставља невршење неког субјективног права које извире из објективног права (закона), кроз одређено време прописано законом у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе од дужника, па уколико то није учинио (држао се пасивно), изгубио је право да захтева испуњење обавезе принудним путем, али само у случају када дужник истакне приговор застарелости потраживања. Правна сврха постојања института застарелости, из члана 360. ЗОО-а, огледа се у законском настојању очувања правне сигурности кроз заштиту дужника од временски претерано дуге неактивности повериоца у остварењу свог права. Последица застарелости је претварање облигације у природну облигацију. Када наступи застарелост, поверилац не може путем тужбе натерати дужника да изврши своју обавезу ако је овај истакао приговор застарелости, али је и даље овлашћен да прими испуњење обавезе од стране дужника јер се утужива обавеза претвара у природну – натуралну облигацију. Због тога дужник који испуни своју застарелу обавезу, не може тужбом захтевати повраћај онога што је испунио, без обзира на то да ли је знао или није знао да је његова обавеза застарела.

Рокови застарелости прописани су законом и странке их својом вољом не могу мењати. За различите врсте потраживања време застарелости је различито прописано и износи од 10 година (општи рок застарелости) до једне године.

Могу застарети готово сва права осим апсолутних – стварних и личних, као и права која су проистекла из породичног права – алиментације.

Приговор застарелости потраживања је материјално-правни приговор и суд га цени пре осталих материјално-правних приговора, а одлуку о истом не уноси у изреку пресуде којом одлучује о главној ствари. Уколико је приговор застарелости основан, суд ће одбити тужбени захтев, док у супротном, уколико суд усвоји тужбени захтев, значи да је нашао да је приговор застарелости потраживања неоснован, а став о томе зашто потраживање није застарело биће  објашњен кроз образложење пресуде. Приговор застарелости може се истаћи само до окончања првостепеног поступка, а не и у жалби на првостепену одлуку, што значи да приговор застарелости изнет у жалби или ванредном правном леку не може довести до укидања или преиначења пресуде. Другим речима: у погледу истицања приговора застарелости дужник је преклудиран моментом закључења главне расправе.

Најзад, застарелост се не може изједначити са преклузивним роковима јер на преклузивне рокове суд пази по службеној дужности, а на застарелост само по приговору странке. Такође, протеком преклузивног рока странка губи само право, а по протеку рока застарелости губи право да захтева принудно извршење дуговане обавезе, под условом да дужник истакне приговор застарелости.

ПРЕКИД ЗАСТАРЕЛОСТИ

Прекид застаревања настаје пре протека рока застарелости, а време које је протекло до прекида застарелости више се не рачуна, већ застаревање почиње да тече испочетка. До прекида застарелости долази искључиво вољом странака у облигационом односу и то било повериоца, било дужника.

Застарелост се прекида од стране повериоца подношењем тужбе и сваком другом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом ради утврђивања, осигурања или остваривања потраживања у смислу одредбе члана 388. ЗОО-а.

Застарелост се прекида на иницијативу дужника признањем дуга.

У даљем тексту биће приказана новија судска пракса која се бави прекидом застарелости.

Прекид застарелости и повлачење тужбе

 Када тужилац покрене парнични поступак који се оконча повлачењем тужбе, то не доводи до прекида застарелости потраживања у смислу члана 388. Закона о облигационим односима, јер је по члану 196. став 3. Закона о парничном поступку прописано да се повучена тужба сматра тужбом која није ни била поднесена.

Прекид застарелости по тужбама за исплату разлике у пензијама

Основним судовима у земљи, а посебно Првом основном суду у Београду поднето је више од 30 хиљада тужби корисника пензија бившег Фонда за социјално осигурање, војних осигураника, усмерених према туженом Републичком фонду за пензијско и инвалидско осигурање (у даљем тексту РФ ПИО), захтевом за исплату разлике у пензији од 11,06% за период од 1. 1. 2008. године до 31. 10. 2015. године. Судови су заузели став да се ради о захтеву за накнаду штете јер основ обавезе туженог лежи у штети коју је његов орган проузроковао трећем лицу, у конкретном случају тужиоцу, па се застарелост има рачунати у смислу одредбе члана 376. Закона о облигационим односима који предвиђа да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од када је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило (став 1). У сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (став 2). Одредбом члана 361. истог закона прописано је да застарелост почиње да тече првог дана после дана када је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, ако законом за поједине случајеве није што друго прописано, док је чланом 362. истог закона прописано да застарелост наступа када истекне последњи дан законом одређеног времена. Одредбом члана 186. ЗОО-а прописано је да се обавеза накнаде штете сматра доспелом од тренутка настанка штете. Правни претходник туженог РФ ПИО, Фонд за социјално осигурање војних осигураника (у даљем тексту: Фонд СОВО), пензије увећане за 11,06% није исплаћивао, па се почетак рока застарелости у смислу одредбе члана 361. Закона о облигационим односима рачуна од 20. 2. 2008. године, тј. од дана када су тужиоци као оштећени примили први неусклађени износ пензије за јануар месец, а самим тим и када је сваки тужилац најкасније сазнао за штету, с обзиром на то да су оштећени за одлуку Републичког фонда ПИО од 25. 1. 2008. године, која је објављена у „Сл. гласнику РС” бр. 20/2008. од 19. 2. 2008. године, најраније могли сазнати 20. 2. 2008. године. Највећи број тужби је поднет 2013. године и касније. У конкретним случајевима из наведених законских прописа следи закључак да су застарела сва потраживања за период од 3 године пре подношења тужбе.

У пракси се поставило питање да ли је дошло до прекида застарелости предметног потраживања оног дана када се тужилац обратио Фонду СОВО са захтевом за ванредно усклађивање пензија. Одговор на наведено питање дају одредбе члана 388. и 389. ЗОО-а. Наиме, чланом 388. ЗОО-а предвиђено је да се застаревање прекида подизањем тужбе и сваком дугом повериочевом радњом предузетом против дужника пред судом или другим надлежним органом у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања, али је чланом 389. став 2. ЗОО-а предвиђено да се сматра да није било прекида ако повериочева тужба или захтев буде одбачен или одбијен. Због тога, када је захтев за ванредно усклађивање у проценту 11,06% решењем Фонда СОВО одбијен, па је исто постало правноснажно протеком рока за жалбу или потврђено другостепеним управним решењем, то обраћање Фонду СОВО са захтевом за ванредно усклађивање пензија није довело до прекида застарелости.

ПОЗИВ НА ЗАКЉУЧЕЊЕ ВАНСУДСКИХ ПОРАВНАЊА И ПРИЗНАЊЕ ДУГА        

У пракси судова се поставило питање да ли јавни позив Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање за закључење вансудских поравнања, упућен војним пензионерима за исплату разлике у војним пензијама за период од 1. 1. 2008. године до 31. 10. 2015. године (дуг о ком је у претходном делу текста било речи), значи признање дуга и да ли се тиме прекида застарелост.

Наиме, новембра месеца 2015. године тужени РФ ПИО је послао свим корисницима бивше „војне” пензије обавештење, односно позив за закључење вансудског поравнања у циљу решења спорног односа мирним путем. Пракса је заузела став да слањем обавештења тужиоцима као позива за закључење вансудског поравнања није дошло до прекида застарелости нити до одрицања од застарелости од стране туженог. Одредбом члана 360. Закона о облигационим односима прописано је да застарелошћу престаје право захтевања испуњења обавезе. Застарелост наступа када протекне законом одређено време у коме је поверилац могао захтевати испуњење обавезе. Чланом 366. ст. 1. ЗОО-а даље је прописано да се писмено признање застареле обавезе сматра одрицањем од застарелости. Према томе, да би писмена изјава о признању дуга коју даје тужени као дужник новчане обавезе, имала квалитет прекида застарелости, мора бити јасна, одређена и безусловна. У конкретним случајевима, обавештење упућено тужиоцима од стране туженог од 9. 11. 2015. године представља условно позивање тужилаца, као и свих других „војних” пензионера, па и оних који нису подносили тужбе суду за исплату разлике у пензији која је напред поменута, да приступе закључењу писменог уговора о вансудском поравнању и то у остављеном року – до 10. 12. 2015. године – који је након тога продужен уз услов да претходно повуку тужбу и одрекну се тужбеног захтева у судском поступку, уколико су овакву тужбу поднели. Стога исто обавештење не представља писмено признање обавезе као безусловно признање застареле обавезе, па не би могло, у складу с цитираним законским нормама, довести до прекида застарелости и одрицања од застарелости. Наведени правни став је заузет кроз више десетина жалбених, односно другостепених мериторних одлука како Апелационог суда у Београду, тако и Вишег суда у Београду.

ЗАСТАРЕЛОСТ КРИВИЧНОГ ГОЊЕЊА

Одредбом члана 377. став 1. ЗОО-а предвиђено је да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења.

Судска пракса је заузела став (који је заступљен и у извесном броју одлука Уставног суда Србије) да захтев за накнаду штете према сваком одговорном лицу, а не само окривљеном, застарева када истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења, па и ако се кривични поступак није могао водити зато што је окривљени умро. Дакле, овај привилеговани рок застарелости накнаде штете примењује се не само на штетника, већ и на сва друга одговорна лица било да одговарају по принципу објективне одговорности за штету, било по принципу одговорности за другог.

 Застарелост потраживања – парнични поступак покренут у року од три месеца од дана достављања кривичне пресуде

Тужени „З. Д.” је тужиљи „З. С.” дана 2. 5. 1998. године ударцима нанео телесне повреде, те је против туженог вођен кривични поступак. Пресудом од 25. 12. 2008. године одбијена је оптужба против овде туженог да је дана 2. 5. 1998. године извршио кривично дело тешке телесне повреде у односу на оштећену „З. С.”, овде тужиљу, и то због наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења. Тужбом поднетом суду дана 20. 5. 2009. године, тужиља „З. С.” Потражује накнаду нематеријалне штете и то на име претрпљених физичких болова и претрпљеног страха. Тужени „З. Д.” је истакао приговор застарелости потраживања.

Одредбом члана 390. ст. 1. Закона о облигационим односима прописано је да ако је тужба против дужника одбачена због ненадлежности суда или ког другог узрока који се не тиче суштине ствари, па поверилац подигне поново тужбу у року од три месеца од дана правноснажности одлуке о одбацивању тужбе, сматра се да је застаревање прекинуто првом тужбом. Ставом 2. истог члана прописано је да исто вреди и за позивање у заштиту и за истицање пребијања потраживања у спору, као и у случају кад је суд или други орган упутио дужника да своје пријављено потраживање остварује у парничном поступку. У конкретном случају је другостепеном кривичном пресудом одбијена оптужба овде туженог, али је тужиља као оштећена упућена на парнични поступак како би остварила свој имовинско-правни захтев у односу на туженог. Како је одлука достављена тужиљи дана 24. 2. 2009. године, а тужбу је поднела 20. 5. 2009. године, дакле пре истека рока од 3 месеца од правноснажности наведене одлуке, то истакнути приговор застарелости потраживања није основан.

(Пресуда Првог основног суда у Београду, П бр. 15034/10 од 27. 5. 2015, и пресуда Апелационог суда у Београду, ГЖ бр. 941/16 од 2. 3. 2016)

ЗАСТАРЕЛОСТ ИЗВРШЕЊА СУДСКЕ ТАКСЕ

Ступањем на снагу новог Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, 106/2015 и 106/2016 – аутентично тумачење) принудна наплата судске таксе је прешла с надлежности локалних пореских управа на надлежност судова. У пракси принудну наплату таксе у смислу доношења решења, а затим и одабира извршитеља и упућивања предмета извршитељу на принудну наплату, врши поступајући судија и управа суда. У пракси је у последње време приметан велики број одлука по жалби на решења о принудној наплати таксе, а већина се тиче истакнутог приговора застарелости, о чему нема довољно судске праксе, с обзиром на поступање судова у овој материји у кратком временском периоду. Застарелост се има ценити према одредбама Закона о судским таксама. Тако према члану 3. став 1. тог закона обавеза плаћања таксе за поднеске настаје када се предају суду, односно када се изврши обрачун судске таксе, ако њен износ зависи од вредности предмета спора, а чланом 8. истог закона прописано је да наплата таксе застарева у року од 3 године по истеку календарске године у којој је настала таксена обавеза. Овакав став је исказан кроз неколико недавних одлука Вишег суда у Београду.

ЗАСТАРЕЛОСТ ПРАВA ДА СЕ ТРАЖИ РАСКИД УГОВОРА О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ

Право на раскид уговора о доживотном издржавању због неизвршавања обавеза није лично већ имовинско право, те зато оно не припада само уговарачима, него и трећим заинтересованим лицима и наследницима уговарача. Ово правило важи и за даваоце издржавања по каснијем уговору о доживотном издржавању чији је предмет непокретност која је, између осталог, била предмет и спорних уговора о доживотном издржавању, јер ова лица имају својство заинтересованих лица и правни интерес да се раније закључени уговори о доживотном издржавању раскину. Правило је да заинтересована лица своје право да захтевају раскид уговора о доживотном издржавању из оних разлога из којих су то право имали и примаоци издржавања, морају користити у општем застарном року од 10 година, чији почетак се рачуна од смрти примаоца издржавања. О томе говори и следећи пример из праксе.

Застарелост права да се тражи раскид уговора о доживотном издржавању и правни интерес трећих лица да захтевају раскид

Сада пок. Р. Ј. и сада пок. М. Ј. као примаоци издржавања са туженом као даваоцем издржавања закључили су Уговор о доживотном издржавању 1965. године, за који је закључен и Уговор о изменама и допунама истог 1968. године. Предмет тог уговора је, између осталог, и стан у Улици 21. дивизије у Београду. Тужиља је као давалац издржавања, са сада пок. Р. Ј. као примаоцем издржавања, закључила 1977. године уговор о доживотном издржавању, а 1982. године и допунски уговор о доживотном издржавању истог уговора, а између истих странака закључен је и оверен и уговор о поклону 1984. године. Предмет допунског уговора о доживотном издржавању из 1982. године и уговора о поклону из 1984. године је стан у Улици 21. дивизије у Београду (исти стан као у уговору о доживотном издржавању из 1965. године, који је анексиран 1968. године). Прималац издржавања М. Ј. преминуо је 1975. године, а прималац издржавања Р. Ј. преминула је 1985. године.

Постављеним захтевом тужиља тражи раскид уговора о доживотном издржавању из 1965. године, као и раскид измена и допуна истог из 1968. године, закљученим између сада пок. Р. Ј. и сада пок. М. Ј. као примаоца издржавања са туженом као даваоцем издржавања, због неиспуњења уговорних обавеза од стране даваоца издржавања. Тужба је поднета 2007. године.

Право на раскид уговора о доживотном издржавању због неизвршавања обавеза није лично већ имовинско право, те зато оно не припада само уговарачима, него и трећим заинтересованим лицима и наследницима уговарача. Тужиља је давалац издржавања по каснијем уговору о доживотном издржавању чији је предмет непокретност која је, између осталог, била предмет и спорних уговора о доживотном издржавању. Због тога тужиља има својство заинтересованог лица и интерес да се раније закључени уговори о доживотном издржавању раскину.

Међутим, тужиља своје право да захтева раскид уговора о доживотном издржавању из оних разлога из којих су то право имали и примаоци издржавања, мора користити у општем застарном року од 10 година, чији почетак се рачуна од смрти покојне Р. Ј. (1985. године).

Наиме, правна сврха постојања института застарелости из члана 360. ЗОО-а, огледа се у законском настојању очувања правне сигурности кроз заштиту дужника од временски претерано дуге неактивности повериоца у остварењу свог права. Застарелост се примењује у свим областима грађанског права, осим ако законом није изричито прописано да одређена права не застаревају. Застарелост почиње да тече од првог дана када је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, што значи да се и право на раскид уговора може остварити у истом оном року у коме се може тражити испуњење уговорне обавезе, тако да је са протеком времена одређеног да се захтева извршење уговорне обавезе, застарело и право на раскид уговора.

Законом о наслеђивању („Сл. лист СФРЈ” бр. 42/65) који је важио у време закључења уговора о доживотном издржавању из 1965. године и анекса из 1968. године, није изричито прописано да право на раскид тог уговора не застарева. Одредбом члана 125. став 1. тог закона прописано је да право на раскид уговора о доживотном издржавању припада уговорним странама које споразумно могу раскинути уговор о доживотном издржавању и пошто је почело његово извршење. То, међутим, не искључује право уговарача – примаоца издржавања на једнострани раскид уговора због неизвршења обавезе друге стране – даваоца издржавања.

У конкретном случају примаоци издржавања су имали право да за живота од тужене захтевају испуњење обавезе из закљученог уговора о доживотном издржавању ако их они нису извршавали. Законом није прописан посебан рок у ком су примаоци издржавања могли захтевати испуњење обавеза из тог уговора, због чега се има применити општи рок застарелости прописан чланом 14. Закона о застарелости потраживања, односно чланом 371. ЗОО-а.

Како примаоци издржавања, а ни сада тужиља, нису користили своје право да захтевају раскид уговора о доживотном издржавању из оних разлога из којих су то право имали и примаоци издржавања, у општем застарном року од 10 година (раније покренуте парнице за раскид уговора су окончане правноснажним решењем којим се тужба сматра повученом и којим је тужба одбачена), а чији почетак се рачуна од смрти покојне Р. Ј. 1985. године, већ је тужба у овој правној ствари поднета 2007. године, то је њихово право на раскид предметних уговора застарело.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж 805/16 од 24. 2. 2016, и пресуда Првог основног суда у Београду, П бр. 17175/10 од 26. 5. 2015)

ЗАСТАРЕЛОСТ ОБАВЕЗА ПРОИСТЕКЛИХ ИЗ УРЕДБЕ О ОРГАНИЗОВАЊУ И ИЗВРШАВАЊУ МАТЕРИЈАЛНЕ ОБАВЕЗЕ ЗА ВРЕМЕ РАТНОГ СТАЊА
(члан 210, 324, 371. Закона о облигационим односима)

Потраживања настала по основу ангажовања возила од стране тужене Републике Србије – Министарства одбране за време ратног стања 1999. године, застаревају у року од 10 година (члан 371. Закона о облигационим односима).

ЗАСТАРЕЛОСТ ЗАХТЕВА НАКНАДЕ ЗА КОРИШЋЕЊЕ НЕПОКРЕТНОСТИ

Код тужби коју подноси власник стана према лицу које се из истог није иселило након истека уговора о закупу, већ тек по правноснажној судској одлуци о исељењу, предмет захтева је исплата на име накнаде за коришћење стана. Стога предмет захтева није закупнина, већ висина  користи коју је без правног основа остварио тужени у висини закупнине коју би морао да плати за закуп предметног стана. Због тога је пракса стала на становиште да потраживање тужиоца као власника стана не застарева у роковима предвиђеним за застарелост потраживања закупнине, већ застарева као потраживање из стицања без основа у општем року застарелости из чл. 371. ЗОО-а од десет година, о чему говори и следећа одлука.

Застарелост захтева накнаде за коришћење непокретности и поверилачка солидарност

Код тужби коју подноси власник стана према лицу које се из истог није иселило након истека уговора о закупу, већ тек по правноснажној судској одлуци о исељењу, предмет захтева је исплата на име накнаде за коришћење стана. Стога предмет захтева није закупнина, већ висина  користи коју је без правног основа остварио тужени у висини закупнине коју би морао да плати за закуп предметног стана. Износ користи је у конкретном случају утврђен према извештају Пореске управе у висини просечне закупнине за стан исте структуре и површине на наведеној локацији, а не према претходно уговореној висини закупнине. Стога потраживање тужиоца као власника стана не застарева у роковима предвиђеним за застарелост потраживања закупнине, већ застарева као потраживање из стицања без основа у општем року застарелости из чл. 371. ЗОО-а од десет година.

У ситуацији када су више лица сувласници, а такав захтев постави један од сувласника – већински (нпр. 2/3), а други сувласник такав захтев према лицу које је користило непокретност не постави, у том случају нема поверилачке солидарности. Наиме, одредбом члана 43. Закона о основама својинскоправних односа прописано је да сувласник има право на тужбу за заштиту својине на целу ствар, али овај пропис регулише стварноправне односе између сувласника, а не регулише облигационе односе између сувласника и трећих лица поводом употребе ствари. Поверилачка солидарност свих сувласника у односу на трећа лица није законом одређена, сваки сувласник има право да располаже својим уделом без сагласности осталих сувласника по чл. 14. ст. 2. истог закона и зато сваки самостално одлучује о истицању захтева за накнаду постигнуте користи према трећем лицу као стицаоцу без основа. Другим речима: између сувласника који су истакли облигациони захтев према трећем лицу и сувласника који такав захтев не истакну не постоји поверилачка солидарност из чл. 426. ст. 1. ЗОО-а, па сувласници који су поднели тужбу немају право да од трећег лица потражују корист која припада имовини сувласника који нису истакли такав захтев.

(Пресуда Првог основног суда у Београду, П бр. 29585/11 од 7. 7. 2014, и пресуда Апелационог суда у Београду, Гж бр. 618/15 од 13. 4. 2016)

НАКНАДА ШТЕТЕ ЗБОГ НЕСТАНКА ЛИЦА ЗБОГ УПАДА ТЕРОРИСТА ТЗВ. ОВК НА ТЕРИТОРИЈУ ЦЕНТРАЛНЕ СРБИЈЕ – ЗАСТАРЕЛОСТ

Када се ради о случајевима несталих лица због упада шиптарских терориста на територију централне Србије, судови су заузели став да се приговор застарелости цени применом одредби члана 376. став 1. и 2. Закона о облигационим односима, па се трогодишњи рок рачуна од дана правноснажности решења о проглашењу несталог лица за умрло, јер се сматра да се тог дана сазнало за штету. Иначе, за ову штету одговара Република Србија у смислу члана 180. став 1. истог закона, јер је штета – смрт блиског лица – последица терористичког акта, упада и отмице, коју су извршили припадници ОВК, а коју су органи тужене по важећим прописима били дужни да спрече.

ЗАСТАРЕЛОСТ КОД УГОВОРА О ГРАЂЕЊУ
– када је рок битан елемент уговора и супротно –

У пракси се поставило као спорно питање застарелости код тужби за раскид уговора о грађењу. У последњих више година у правном промету је чест случај закључења уговора о купопродаји стана или уговора о грађењу закљученог с инвеститором за стан у изградњи или изграђени стан. Грађани су на тај начин решавали своје стамбено питање. С друге стране, у пракси је често долазило до кашњења извршења уговора од стране инвеститора – продавца, а неретко и до неизвршења уговора. Један од инструмената за којим су посезали повериоци односно купци у датој ситуацији је потраживање раскида таквог уговора о продаји или уговора о грађењу и повраћај датог пред надлежним судом. Самим тим се у пракси поставило питање застарелости такве врсте потраживања.

У таквој врсти спорова је битно да ли се ради о уговору код кога је рок за испуњење уговорне обавезе битан елемент уговора или не. Уколико је рок битан елемент уговора и дужник не испуни своју обавезу у том року, уговор се сматра раскинутим по самом закону (чл. 125. ЗОО-а). Од тог момента тече рок за уговараче да траже повраћај датог. У таквом случају није нужно тужбом тражити раскид уговора. Уколико се ради о уговору у коме уговорени рок није битан елемент уговора, до раскида уговора долази на захтев једног од уговарача (чл. 124. ЗОО-а), при чему се тужбом мора тражити и раскид уговора и повраћај датог. У том случају застарелост права на раскид уговора почиње да тече првог дана од када је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе, што значи да се и право на раскид уговора може остварити у истом оном року у коме се може тражити испуњење уговорне обавезе. Самим тим, протеком времена одређеног да се захтева извршење обавезе, односно са застарелошћу извршења уговорне обавезе застарева и право на раскид уговора. А да би се одредило који је то моменат, у сваком појединачном случају се цени околност КАДА је поверилац имао право захтева испуњења уговорне обавезе или раскид уговора и то према одредбама закљученог уговора, врсти уговора, сходно посебним и општим одредбама ЗОО-а.

Најчешће је уговор о грађењу закључиван између извођача радова, с једне стране, који има обавезу да непокретност која је предмет уговора преда инвеститору односно купцу као наручиоцу у одређеном року (најчешће износи од 12 до 24 месеца, понекад и краће), и физичког лица – купца стана, са друге стране. Код уговора о грађењу у смислу чл. 630. рок за извршење обавезе извођача радова представља битан елемент уговора, али то не мора нужно значити да се ради о фиксном року јер не значи да сваки уговор о грађењу сам по себи спада у категорију тзв. „фиксних уговора” на који се има обавезно применити чл. 125. ЗОО-а, јер се супсидијарно на овај уговор имају применити одредбе које регулишу уговор о делу. Животно је да је рок испуњења уговорне обавезе извођача радова условљен низом различитих поступања других лица односно органа (прибављање различитих дозвола и испуњеност управно-правних прописа), па често не зависи само од понашања самог извођача у односу на обавезу коју је преузео уговором. Такође, рок за извођење радова почиње да тече од увођења извођача у посао, ако није другачије уговорено (узанса бр. 37. Посебних узанси). Стога ће суд приликом оцене услова за раскид ове врсте уговора ценити да ли је рок изградње изричито уговорен (када наступа раскид по самом закону), па ако није, даље ће ценити разлоге незавршавања изградње објекта у уговореном року и да ли из природе посла произлази да наручилац нема интерес да преузме грађевину после истека уговореног рока.

Пракса:

Кроз изражен став у предмету Првог основног суда у Београду, П бр. 19275/14, и одлуке Апелационог суда у Београду, Гж 349/16, произлази да је тужиља као наручилац закључила уговор о грађењу с туженим, којим није уговорен фиксни рок, те није дошло до раскида уговора по самом закону, применом чл. 125. ст. 1. ЗОО-а. Тужиља се није користила правом из чл. 609. ЗОО-а по коме може да тражи раскид уговора пре истека рока за започињање или извршавање обавезе туженог као посленика, те се има ценити да ли су испуњени услови за раскид уговора вољом наручиоца. Рок за извршење уговорне обавезе туженог која се односи на предају непокретности (једног стана и гараже) које су биле предмет уговора о купопродаји, био је 12 месеци од почетка изградње вишестамбене зграде. Обавеза туженог (правно лице које се бави изградњом непокретности за тржиште) је била да прибави пројектну документацију и потребне дозволе за изградњу, као и да предузме радње на отпочињању изградње зграде и то у разумном року који се могао реално очекивати по правилима струке. Тај разумни рок према налажењу Апелационог суда износи 24 месеца од закључења уговора. Од истека тог рока почиње да тече уговорени рок од 12 месеци за предају уговорених непокретности тужиљи. Истеком овог рока (укупно 3 године од закључења уговора) у коме тужени није испунио своју уговорну обавезу, тужени је пао у доцњу од када почиње да тече општи рок застарелости од 10 година из чл. 371. ЗОО-а, у коме је тужиља могла тужбом тражити од туженог испуњење уговорне обавезе, а тиме и раскид уговора и повраћај датог. Након тога потраживање тужиоца би било застарело (за тужбу поднету након истека ових рокова).

Да се у конкретном случају радило о уговору код кога је дошло до раскида по самом закону, истеком рока у којем је тужени требало да изврши своју уговорну обавезу, у случају да је не изврши, до раскида би дошло истеком разумног рока за испуњење обавезе (у конкретном случају 24 месеца од закључења уговора), од када би почео да тече општи застарни рок за потраживање повраћаја датог по уговору, а самим тим и раскида, па би потраживање тужиље да тражи повраћај датог застарело истеком уговореног рока који је битан елемент уговора, а затим и истеком рока од 10 година за повраћај датог и раскид уговора.

НАКНАДА ИНФЛАТОРНЕ ШТЕТЕ И ЗАСТАРЕЛОСТ

Пракса:

Првобитно постављеним захтевом од 25. 7. 1990. године, тужилац (Стамбена задруга) је тражио исплату дуга од туженог (члана задруге) по решењу о коначној вредности стана од 17. 1. 1989. године у износу од 555,40 динара. Поднеском од 26. 4. 2012. године је тужилац, када је пријемом Налаза и мишљења вештака сазнао да му је потраживање обезвређено, преиначио тужбу тако што је уместо постојећег поставио захтев за потпуну накнаде штете („инфлаторна штета”), у складу са чланом 278. став 2. ЗОО-а, у висини од 4.693.508,00 динара, која је опредељена према просечној цени м² стана у Београду, за површину стана из Уговора о изградњи стана од 2. 7. 1985. године, коју тужени члан стамбене задруге није платио.

Поверилац новчаног потраживања које је обезвређено у условима инфлације има право на накнаду штете у смислу члана 278. став 2. ЗОО-а. Ту штету поверилац обезвређеног новчаног потраживања може определити према стопи раста цена на мало за време доцње у плаћању новчане обавезе, а може је определити и према ценама робе за коју је дужник био у доцњи. Застарелост „инфлаторне штете” цени се према застарелости потраживања номиналног износа који дужник из основног посла дугује. Када застари потраживање номиналног износа, тада застарева и захтев повериоца за исплату инфлаторне штете.

У конкретном случају основни посао из ког је настало утужено потраживање накнаде потпуне штете је Уговор о изградњи стана из 1985. године. Из Уговора је проистекла обавеза туженог задругара да тужиоцу исплати разлику између уплаћене и вредности стана утврђене решењем о коначној вредности стана из 1989. године, која у складу са чланом 371. ЗОО-а застарева у року од 10 година.

Тужилац је подношењем тужбе 1990. године прекинуо застаревање наведеног потраживања у смислу члана 388. наведеног закона. Поднеском од 26. 4. 2012. године тужилац је променом чињеничног основа тужбе, променио и истоветност захтева и на тај начин преиначио тужбу у складу са чланом 194. ЗПП-а. Како је смисао преиначења променом истоветности у томе да тужилац повлачи првобитну тужбу и одмах подноси нову, то се у смислу члана 389. ЗОО-а сматра да прекид застаревања није извршен подношењем тужбе 1990. године.

Како је обавеза туженог за исплату разлике између уплаћене и вредности стана утврђене решењем о коначној вредности стана, доспела истеком рока од 15 дана од дана пријема наведеног решења (конкретно 27. 1. 1989. године), а како је тужилац захтев за накнаду потпуне накнаде штете упутио поднеском од 26. 4. 2012. године, то је утужено потраживање накнаде „инфлаторне” штете застарело протеком десетогодишњег рока застарелости из члана 371. ЗОО-а.

(Пресуда Првог основног суда у Београду, П бр. 62972/10 од 27. 4. 2012, и пресуда Апелационог суда у Београду, ГЖ бр. 2783/15 од 16. 9. 2015)

ЗАСТАРЕЛОСТ ПОТРАЖИВАЊА ПО КОМПЕНЗАЦИОНОМ ПРИГОВОРУ

Услови за пребијање потраживања утврђени су одредбама чл. 336–343. ЗОО-а. Према одредби члана 336. тог закона, дужник може пребити своје потраживање које има према повериоцу са потраживањем које поверилац има према њему, ако се ради о узајамним потраживањима и ако су та потраживања истородна и доспела. То даље значи да суд не одлучује о износу потраживања тужиоца према туженом по компензационом приговору ако износ превазилази потраживање тужиоца, већ се одлучује само до висине тужиочевог потраживања, односно врши се пребијање само до износа потраживања у тужби, а преко тога се може остварити покретањем посебног парничног поступка, али се не може без подношења тужбе односно без постављања тужбеног захтева обавезивати тужилац да било који износ исплати туженом (по компензационом приговору).

Када се компензациони приговор односи на потраживања туженог на име зараде из радног односа, застарелост захтева туженог за исплату мање исплаћене зараде цени се према чл. 372. ст. 1. ЗОО-а. Ова потраживања на име неисплаћених зарада по основу радног односа по својој природи су повремена давања која доспевају годишње или у краћим одређеним размацима времена, било да се ради о споредним повременим потраживањима као што је потраживање камата, било да се ради о таквим повременим потраживањима у којима се исцрпљује само право, као што је потраживање издржавања, а застаревају за три године од доспелости сваког појединог давања. Из реченог произлази да сходно чл. 339. ЗОО-а, уколико је потраживање туженог застарело, пребијање не настаје, па ће и приговор пребијања бити неоснован.

ПОГОРШАЊЕ ЗДРАВСТВЕНОГ СТАЊА И ЗАСТАРЕЛОСТ

Ако је тужилац тражио накнаду штете због погоршања здравственог стања тужбом, потраживање такве накнаде није застарело и поред протека субјективног и објективног рока застарелости накнаде штете из члана 376. ЗОО-а, само под условом да је тужилац правноснажном судском одлуком остварио право на накнаду штете због основног обољења, јер би само у таквом случају очувао своје право и на накнаду штете по основу погоршања тог обољења.

Овде треба додати да је судска пракса стала на становиште по коме застарелост потраживања накнаде нематеријалне штете по основу умањења ОЖА због погоршања здравственог стања, почиње да тече од када је погоршање задобило коначан облик, односно од када је погоршање настало укупно и трајно. Уколико је дошло до додатних физичких болова и страха, по основу погоршања здравственог стања потраживање застарева у законском року од 3 године од када је лице престало да трпи сталне болове јаког и средњег интензитета, као и страх истог интензитета.

Што се тиче накнаде нематеријалне штете и потраживања по основу нарушености или погоршања здравља, у пракси се појавила спорна ситуација застарелости потраживања накнаде нематеријалне штете по основу умањења ОЖА код обољења посттрауматског стресног поремећаја, при чему је штетни догађај који је у узрочно-последичној вези с насталим психичким обољењем настао пре више година, чак и пре више од 10, па и 20 година. У овим случајевима је питање постојања узрочно-последичне везе било повезано и с оценом застарелости потраживања. Према образложењима неких одлука последице таквог обољења (поткрепљене налазом и мишљењем вештака медицинске струке неуропсихијатра, чак и комисије вештака исте струке) могу настати према природи тог обољења најкасније у року од 6 месеци од штетног догађаја узрочника истог обољења. Свако друго обољење ПСТП настало после више од 10, 15 па и 20 година могло је бити проузроковано разним стресним утицајима на психичку функцију личности, али никако није могло бити проузроковано стресним догађајем који се одиграо тако давно. У сваком случају, већина првостепених одлука је укидана од стране жалбених судова с налогом да се утврде ове спорне чињенице и правилно оцени постојање узрочно-последичне везе између штетног догађаја и штете и истакнутих приговора застарелости потраживања.

ЗАСТАРЕЛОСТ ПОТРАЖИВАЊА КОЈА СУ ПРОИЗАШЛА ИЗ АНГАЖОВАЊА ЛИЧНИХ СРЕДСТАВА У КОРИСТ И ЗА РАЧУН ПОСЛОДАВЦА
(члан 210, 360, 361. став 1. и члан 362. Закона о облигационим односима)

Потраживања произашла из ангажовања личних средстава у корист и за рачун неког лица застаревају у року од  10 година.

Када запослени ангажује своја лична средства у функцији привредне делатности послодавца, тада је послодавац у обавези да врати тај износ запосленом применом правила из одредбе члана 210. ЗОО-а, зато што би се тужена страна обогатила за тај износ. То исто важи и за трошкове које је запослени имао по основу закупа стамбеног и пословног простора. За овакву врсту потраживања важи општи рок застарелости од 10 година због тога што није реч о потраживању из радног односа, већ о ангажовању личних средстава у корист и за рачун послодавца.

З а к љ у ч а к

Иако се може на први поглед учинити да је о застарелости кроз дугогодишњу примену овог института све речено и разјашњено, то ипак није сасвим тачно. Савремени живот, убрзани правни промет, промет добара и услуга, као и разни историјски и економски догађаји, доводе до појава нових врста парница у којима се и овај стари институт грађанског права мора изнова промишљати и тумачити. Ово се односи како на рокове застарелости који се морају применити за поједину правну ситуацију, тако и на утврђење чињенице када се неко потраживање може сматрати доспелим, јер је ова чињеница релевантна за почетак рока застарелости и оцену суда да ли је неко потраживање застарело или није.

Аутори се надају да су овим текстом дали илустрацију примене института застарелости у најновијој пракси парничних судова и помогли његовом бољем разумевању и ширем сагледавању. Такође, аутори задржавају право да и у будућности, када поново сакупе довољно грађе из праксе о застарелости, читаоцима понуде нови преглед примене овог института у пракси.