Дуго је важила заблуда да су ауторска дела која се јавности саопштавају путем интернета слободна за коришћење и да их сви могу користити без дозволе носиоца права. Свако дело, међутим, квалификовано као ауторско, ужива ауторскоправну или сродноправну заштиту, независно од околности да ли је јавно објављено на материјалној или нематеријалној подлози, као што је интернет
Свакодневно читање електронских новина, уживање у музици на интернету, коришћење фотографија, гледање директних преноса путем интернета, концерата, балета, оперских арија, свакодневно претраживање база података, виртуелних библиотека, читање електронских књига, гледање филмова, коришћење софтвера, коришћење превода, веб дизајна, интернет домена, који представљају вербализам битан за пословање појединаца и привредних друштава (на пример, интернет домен yahoo.com у односу на заштићени жиг yahoo), коришћење ентеријерских, дизајнерских и иновативних решења на интернету – све је то коришћење интелектуалне својине.
Ако нам се претраживањем с рачунара у Србији допадне фотографија неког фотографа с Новог Зеланда, па исту фотографију преузмемо у неком од електронских формата и искористимо је за своју монографију, рекламу, флајер – да ли на овај начин нарушавамо ауторска права? Да ли је све то дозвољено и како контролисати коришћење путем интернета? Посебно, како квалификовати да ли је коришћење за личне или комерцијалне потребе? Који ће се закон применити на „повредиоца” из Србије који је неовлашћено искористио фотографију фотографа с Новог Зеланда, а потом је укључио у рекламу која је снимљена у Великој Британији? На сва та питања одговарају нам национални закони и међународне конвенције који регулишу питања интелектуалне својине, посебно ауторског права.
Сматра се да је настанак интернета означио почетак велике кризе ауторског права. С једне стране, имамо такозвано слободно, односно свима лако доступно коришћење садржаја које је у складу са идејом социјалне правде и равноправне могућности да сви приступамо садржајима без ограничења, за потребе едукације, информисаности, науке, образовања, естетике, а с друге стране, чињеницу да су интелектуална својина, посебно ауторска дела, власништво њиховог творца који за коришћење сопственог дела треба да добије одговарајући економски еквивалент. И напослетку, ту је и чињеница да су права интелектуалне својине територијалног карактера (ниво националних закона), а да интернет брише све границе коришћења, паи неовлашћеног коришћења ових садржаја.
Дуго је важила заблуда да су ауторска дела која се јавности саопштавају путем интернета слободна за коришћење (у виртуелном јавном домену) и да их сви могу користити и без дозволе носиоца права. Свако дело, међутим, квалификовано као ауторско, ужива ауторскоправну или сродноправну заштиту, независно од околности да ли је јавно објављено на материјалној или нематеријалној подлози, као што је интернет. У сваком случају, пре отпочињања коришћења мора се затражити дозвола за коришћење дела (осим у законом предвиђеним изузецима), односно платити накнада за коришћење у виду ауторских тантијема.
[signoff]
ПАРАДОКС
Један изиритирани љубитељ хеви метал музике послао је путем интернета Интегритет хеви метал групе Metallica, на продају на вебсајту. И док је цена од 10 америчких долара била у циљу публицитета, особа која је креирала продају одредила је вредност овог наслова на само 1 цент. Група Metallica наизглед је „заборавила” да податке о себи ауторски заштити (ауторизује), па се креатор овог сајта надао да га они неће тужити.
[/signoff]
Специфичност ауторског права
Улога културне политике јесте да помири интересе аутора/креатора, носиоца права интелектуалне својине, с једне стране, са општим интересима и потребама друштва за културним креацијама и њиховој широј доступности, дистрибуцији и сл., с друге стране.
Као облик личне, нематеријалне својине, интелектуална својина даје свом носиоцу импозантан и законом одређен број ексклузивних права, али и право да се другима дозволи, односно забрани чињење које је у вези с њиховим правом.
С друге стране, „класично право својине” купца на материјализованом примерку ауторског дела, односно примерку предмета сродног права (књига, музички CD и сл.) не подразумева стицање ауторског, односно сродног права, већ искључиво право располагања датим примерком. Тиме се, дакле, не искључује нити негира право (морално и материјално) аутора, коаутора, односно носиоца ауторског, односно сродних права, јер куповином трајног снимка преноса неке културне манифестације нисмо добили дозволу за прераду и адаптацију дела, нови аранжман, нити цитирање преко законом дозвољеног минимума, као ни право да преведемо дело и даље га дистрибуирамо у комерцијалне сврхе и сл.
Исто право се не исцрпљује куповином примерака дела на тржишту, јер примерак књиге јесте „средство доставе крајњем кориснику” и не представља конзумацију самог права (на пример, један дигитални или компакт диск могу садржати више права).
Интернет и интернет култура
Интернет култура представља својеврсну симбиозу капитала и (наизглед) анархије. С једне стране, технологија је креирала огромну индустрију базâ података и тиме генерисала милијарде америчких долара новог богатства, постајући незаобилазни и свакодневни инструмент пословања. У исто време, интернет је растао и стасао у медијум који је широко нерегулисан и без законских одредаба, и у ком је технологија знатно бржа од могућности судова и влада да установе релевантна правила.
Прва битка музичке индустрије и веб сајтова као што је Непстер, који је омогућавао слободну размену дигиталних музичких записа, представља прави пример ове дихотомије. Музичари и музички студији исправно су заузели став да треба да профитирају од својих ауторских дела. С друге стране, корисници интернета очекују да поменути „садржај” остане слободан за коришћење. Часописи и новински издавачи, сложили су се и усагласили у овом сукобу интереса. Већина њих је прихватила, али кроз дуготрајан процес, да производи за које плаћају у „стварном свету”, постају платформе за рекламирање у е-трговини (трговини путем електронске поште и интернета).
Многим корисницима интернета не изгледа да има пуно разлике између устаљене праксе у копирању чланака из магазина са веб сајта и слања електронском поштом пријатељима, као и прављења дигиталне копије популарне композиције која се такође нуди другима.
Музика је данас правно „бојно поље”, али млади често, уз бесплатан приступ интернету и с лимитираним личним средствима, пуне своје базе музиком и филмовима путем интернета, понекад да докажу како је то изводљиво, али и да заобиђу плаћање по основу изнајмљивања видео издања.
[signoff]
ЈУРИСДИКЦИЈА И ЗАКОН КОЈИ СЕ ПРИМЕЊУЈЕ
Концептом интернета у свему је нарушена искључиво територијална природа ауторског, односно сродних права, односно најшире, права интелектуалне својине, који се без резерви одликују територијалним карактером. Интернет је мултијурисдикционалан, а повреда права интелектуалне својине требало би да буде лоцирана за место где носилац права подноси тужбу (најчешће место повреде права, или пак пословног седишта даваоца услуге на интернету).
[/signoff]
Генерација података компресивне технологије (MPEG 4), пружила је могућност сабијања дигиталних датотека на 1/450 од условне оригиналне величине, што значи да је потребно свега неколико минута за пуњење базе целом дужином филма или текста уџбеника, путем високо фреквентне интернет везе.
Индустрија софтвера креће се унапред технолошком кривуљом у циљу креирања онлајн служби, које имају приступ апликацијама и програмима. Штавише, нотирано је да се, посебно, Microsoft (од чије укупне вредности 95% чини интелектуални капитал), у заједничком подухвату са Хerox-ом, ближи затварању „малих врата” интернет пиратству кроз кодекс „управљања дигиталним информацијама”.
У теорији, право управљања дигиталним информацијама може ограничити интернет, пиратство музике, књига, филмова или било ког дигиталног записа. У пракси, Microsoft је био зачетник кампање да се осмисле средства за сузбијање масовне појаве пиратизованих издања ове фирме у домену њених најпопуларнијих апликативних програма. Можда једну од највећих демонстрација интернет анархије, представља развој Linuxa, „отвореног” рачунарског оперативног система, који је створен кроз колективни напор бројних програмера на волонтерској основи.
Утицај нових технологија
Дигиталне технологије битно утичу на концепт интелектуалне својине, а посебно ауторског и сродних права, и мењају неке од ранијих института битних за ову област као што су:
– „јавност” у најширем смислу речи;
– „доступност јавности”;
– „саопштавање јавности”;
– „истовремено, односно одложено саопштавање јавности”;
– давање лиценци за коришћење у електронском формату;
– „револуција” у домену електронског издаваштва;
– просторна ограничења лиценце коришћења у вези с „транснационалном” природом интернета и др.
Осим тога, важно је истаћи да:
– нови видови коришћења садржаја стварају и нове економске могућности;
– чине не мали изазов постојећим правним и економским системима у вези с ванграничном природом и брзином коришћења, где традиционални контролни механизми не могу бити ефикасни;
– прихваћене културне норме и стандарди воде новом степену глобалне повезаности;
– битно врше утицај на културни идентитет и диверзитет земаља и појединаца;
– еволутивно утичу на систем ауторскоправне и сродноправне заштите: појашњење постојећих и увођење нових права у „виртуелном свету”, као што је и потреба за новим мерама технолошке заштите и др.;
– економски и културни значај ауторске заштите никада није био већи у контексту последњих технолошких иновација.
Десило се да су се дела интелектуалне својине дигитализовала, поступком смањења текста, визуелних слика и звука, на рачунарски читљиве бинарне кодове „0” и „1”, груписане у битове, који путују кроз виртуелну мрежу, и потенцијално омогућавају трансфер интелектуалне својине посредством интернета. Данас на плажи сви читамо књиге на електронском читачу, с капацитетом да у своју меморију похрани и неколико десетина књига и других садржаја (e-book, e-reader).
Дигитална технологија омогућава пренос и коришћење заштићеног ауторскоправног материјала у дигиталној форми посредством интерактивних мрежа, а као најбоља илустрација масовности промета може послужити пример да само у САД, већ другу деценију, удео привредних делатности заснованих на ауторском праву износи преко 5% бруто друштвеног производа.
Саопштавање јавности подразумева велики број активности, поред осталог нови концепт операције која дело чини доступним јавности с места које се разликује од места иницијалне комуникације, посебно путем кабловске, сателитске и интернет трансмисије. Комуникација с јавношћу данас равноправно укључује и подразумева и идеју о доступности on-line односно on-demand, што значи да јој појединци могу приступити с места и у време које они индивидуално одаберу (интернет коришћење). Довољна је илустрација да се конекцијом на бежични интернет у неком ресторану, а потом претраживањем садржаја на неком од глобалних претраживача, може уживо присуствовати преносу оперске представе у Сиднејској опери (live stream).
У домену сродних права, нови стандарди омогућавају правну заштиту онима који чине технички изводљивим да се интелектуална креација стави на располагање најширој јавности, а једно од највиталнијих јесте право произвођача емисије да дозволи или забрани реемитовање, бележење на подлогу, односно репродукцију свога преноса. Неке земље заузимају став да додатна заштита подразумева и оне случајеве где је емисионо предузеће овлашћено да остварује заштиту у односу на дистрибуцију на/са своје територије сигнала који носи заштићени програм рутом кроз сателит, од стране дистрибутера којем сигнал није био иницијално намењен, чиме је установљен правни термин „пиратерије сателитског сигнала”.
Објављивање на интернету и слобода коришћења
Испрва општа, а потом спорадична заблуда о томе да су ауторска дела која се објављују на интернету у јавном домену (слободна за коришћење), те да их могу користити сви без дозволе носиоца права, правно је регулисана међународним уговорима Светске организације за интелектуалну својину тзв. интернет уговорима WIPO WCT и WIPO WPPT, а потом и другим међународним инструментима.
Интернет је, међутим, изнедрио и покрет који промовише концепт трајног одрицања од истицања имовинског захтева за коришћење сопствених ексклузивних ауторских права, утемељен у покрету Copy Left проф. др Лоренса Лесига, насталог крајем двадесетог века и почетком двадесет првог у САД. Познатији као Creative Commons, овај покрет је дао могућност ауторима и ствараоцима, односно носиоцима ауторског права да, на основу своје дискреционе одлуке, своја дела за живота ставе у режим слободне доступности и коришћења свима, без ограничења, било за комерцијалне сврхе било за оне некомерцијалне. Дела која су у овом статусу, обично су на интернету обележена одговарајућим обавештењем тзв. Creative Commons Disclaimer.
Свако дело које се у одређеном домену људске креативности, стваралаштва и науке одликује оригиналношћу, без изузетака ужива ауторскоправну заштиту и у највећем броју случајева (осим у законом предвиђеним изузецима) пре отпочињања његовог коришћења, односно истовремено (изузетно после) са отпочињањем коришћења мора се затражити дозвола.
Преведено на језик привредног промета, дозвола за коришћење по принципу искључиве или пак неискључиве лиценце, потребна је када/ако сe појединац или привредно друштво укључи у издавање или тржишно пласирање ауторских дела, преноса, рачунарских програма, веб дизајна и др. који постају доступни посредством интернет веб страница.
Ако је привредно друштво директно укључено у тзв. делатности ауторског права (copyright industries): креирање, издавање, снимање, умножавање, дистрибуцију или продају дела заштићених ауторским правом или сродним правом, битно је утврдити да ли су ова права правилно вреднована, лиценцирана и спроведена у правном промету. Увелико се у промету јављају публикације компанија, брошуре, веб странице, ТВ или новински огласи, маркетиншки видео клипови, а сви они јесу и могу бити предмет ауторскоправне заштите.
Одговорност интернет сервис провајдера
Провајдери интернет услуга традиционално нису део ланца интелектуалне својине. Правни режими САД и ЕУ, међутим, прецизирају одговорности провајдера интернет сервиса, у случајевима када су исти обавештени о садржају који је предмет повреде ауторског права, односно неког сродног или другог права интелектуалне својине, и који по законом утврђеној процедури треба да онемогуће неовлашћен приступ таквим садржајима на мрежи.
[signoff]
Напомена за прелом: Поставити у равни са одговорношћу провајдера
СЛУЧАЈЕВИ ИСКЉУЧЕЊА ОДГОВОРНОСТИ
Када је сервис провајдер ослобођен од обавезе обештећења у вези с повредом ауторског права:
– пуко усмеравање (mere conduit): случај када сервис провајдер само врши усмеравање или рутирање материјала које представља повреду, укључујући и копије које су настале аутоматски;
– системске копије (system caching): случај кад сервис провајдер аутоматски ствара и задржава копије материјала (привремени интернет фајлови);
– услуге домаћина (hosting): случај када сервис провајдер без економске надокнаде обезбеђује приступ материјалу који је предмет повреде, а који је послат у његов систем од стране корисника, све док сервис провајдер нема сазнања да је реч о пиратизованом садржају, нити има информације о настанку повреде, нити обавештење о повреди од стране носиоца права;
– алати за претраживање (search tools and hyperlinks): случај када сервис провајдер стави на располагање оруђе за приступ информацијама, линк или директоријум, који омогућавају приступ материјалу који је пиратизован, а при том нема сазнања о околностима да се ради о пиратском садржају, нити о околностима настанка повреде или обавештење од стране носиоца права.
[/signoff]
а) телекомуникациони посредници (telecommunications intermediaries)
Провајдери мреже (на пример, Eunet, SBB и сл.), традиционално нису потпадали у ланац интелектуалне својине. Напретком дигиталне технологије, провајдери мреже ушли су у систем провајдера интернет услуга, у свему засновани на тржишном, комерцијалном принципу.
Провајдери услуга на мрежи умногоме су били заинтересовани за утврђивање потенцијалне одговорности за повреде права на садржај на мрежи који они администрирају – имајући у виду да су традиционални носиоци телекомуникација били ослобођени од одговорности која се односи на емисију пиратског садржаја.
Правни режими САД и ЕУ, међутим, предвиђају ограничену одговорност интернет сервис провајдера, у случајевима када су исти обавештени о садржају који је предмет повреде права, и који потом прекидају или онемогућавају приступ истим садржајима на мрежи.
б) одговорност сервис провајдера на мрежи (online service provider)
Да би се извршила достава садржаја, техничка природа самог медијума (технологије) подразумева настанак мултипликованих, случајних копија. Да ли је оправдано увођење секундарне одговорности интернет сервис провајдера, за начињене повреде од стране других физичких односно правних лица?
Циљеви установљења одговорности сервис провајдера на мрежи јесу:
– у додатној артикулацији права и обавеза, па самим тим и сигурности статуса сервис провајдера;
– одвраћање од потенцијалних спорова;
– очувања могућности сервис провајдера да сарађује с носиоцима права у борби против интернет пиратерије и повреде права.
Одговорност сервис провајдера у америчком законодавству условљена је тиме да:
– провајдер мора бити регистрован у складу с домицилним законом;
– мора примењивати одредбу о укидању претплате корисницима услуга који понове повреду права;
– доприноси стандардним технолошким мерама које су резултат добровољног, отвореног и индустријског стандарда.
[signoff]
РЕЧНИК ДИГИТАЛНОГ ДОБА
Ripping је термин који се учестало користи да опише процесе екстраховања дигиталног садржаја (посебно аудио и видео) са CD-а, DVD-ја на медијум корисника, као што је хард-диск персоналног рачунара. Развој ове технологије повезан је с напретком формата MP3 и компресованих формата (MPEG-1, layer 3 Standard) који омогућавају да на свом хард-диску или дигиталном медију корисник ствара компресоване високо квалитетне записе аудио или видео садржаја.
Директно дељење докумената и записа: прва мрежа за дељење фајлова од великог броја интернет корисника била је Napster, маја 1999. Компанија је пружала услугу којом су корисници добијали могућност да преузимају софтверски програм који им је омогућавао да размењују музику и музичке датотеке с другим корисницима за њих потпуно бесплатно, али су, с друге стране, носиоци ауторских права на музичким делима, као и легални токови трговине били угрожени.
[/signoff]
Развој интернета и електронска трговина (е-commerce)
Године 1986, прва компанија која је извршила своју економску операцију преко интернета, била је компанија која се бави разменом марки, International Stamp Exchange. Сама електронска трговина одвила се преко electronic commerce телекс терминала и персоналних рачунара. Тек 1996. године настао је термин e-commerce.
Као директна последица интернета, електронска трговина има следеће појавне облике:
– Indirect electronic commerce: све aкције се предузимају преко интернета, реклама, преговори, закључење уговора и трансфер новца, али се производи достављају у реалној, а не виртуелној форми;
– Direct electronic commerce: све, па и сâм производ, доставља се и конзумира преко дигиталне мреже.
E-commerce има своје модалитете:
– B2B (business to business): од правног лица ка другом правном лицу;
– B2C (business to cosumers): од правног лица ка потрошачу;
– P2P (peer to peer, person to person): непосредан, директни контакт и трансакција.
Изазови у откривању „пиратерије”
Не постоје усаглашени подаци о процентима светске популације која је данас онлајн, али је јасно да у тим проценама предњаче развијене земље света – са укупним бројем активних корисника интернета и потпуном просторном раширеношћу.
Чињенице које погодују неовлашћеном коришћењу путем глобалне мреже јесу пре свега:
– интернет анонимност: неовлашћени корисници најчешће користе само интернет надимке у комуникацији;
– одељци за покриће (bounce box): конвертују праву у скривену и фиктивну интернет адресу, при чему кориснику на интернету дају пут (rout) до скривене локације даваоца услуге;
– комуникационе групе по позиву са ограниченим приступом (secure internet relay chat, invite – only chat room);
– осигурање веб странице путем лозинке, верификације интернет протокола, нестандардним конекцијама (FTP site security) и др.
Пораст пиратерије на мрежи више је него вртоглав, а неки од начина да се он смањи јесу и:
– јачање свести кроз едукацију јавности о значају и комерцијалним одликама интелектуалне својине, утицају на локалну и глобалну економију;
– пропагирање и даље усавршавање технологија за одвраћање од пиратерије;
– подршка легислативи: доношењу закона као што су, на пример, DMCA, Broadcasting Flag (невидљиви дигитални описивач садржаја који пријемном уређају даје сигнал да је програм, односно садржај „ношен” сигналом заштићен од недозвољене даље дистрибуције).
Систем управљања правима интелектуалне својине
Потпун систем управљања правима интелектуалне својине покрива све информације о правима и електронско администрирање правима, понекад укључује и уговорне и личне информације, како би дао свеобухватне податке о ланцу управљања правима.
Сврха свих ових дигиталних средстава јесте да открију, омогуће, односно онемогуће, приступ садржајима интелектуалне својине на мрежи, њиховом неовлашћеном коришћењу или коришћењу преко дозвољене мере (дисклејмери, уговори о приступу садржају, обавештења о ауторском праву, технички ограничавачи приступа и похрањивања садржаја и др.)
Access Control System омогућава да корисници приступе садржају, најчешће кроз систем приступања путем шифре, али када се једном оствари приступ садржају даља заштита не постоји.
Copy Protection System одређен је да сигнализује и одреди могућност прављења копија или серије копија у вези са информацијама о коришћењу. Заштита се, дакле, односи на контролу коришћења заштићеног садржаја.
Систем дигиталног управљања правима у аудио-визуелном сектору
Светски најреномиранији носиоци права на дугометражним филмовима пружају услуге емитовања филмова на захтев корисника интернет мреже, а дигитално управљање правима јесте витални део ове пословне стратегије и односа према потенцијалним корисницима.
Услуга дозвољава кориснику да својом кредитном картицом плати за пријем садржаја и тако му омогући да садржај филма похрани на свој хард диск (сваки филм је пропраћен DRM технологијом, као што је она која постоји у програму Microsoft’s Windows Media Player).
Једном похрањен у персоналном рачунару, филм је у фактичком власништву корисника за период од 30 дана, а ако се датотека не користи у овом периоду, само право истиче. Када се филмска датотека активира, аутоматски се одбројава период од 24 часа, након чега се онемогућава даље гледање.
Дигитални идентификатори DRM најчешће су издвојени у две функционалне области:
– идентификација и опис интелектуалне својине, права која се односе на дело и лица која су укључена у њихову креацију и администрацију (digital rights management);
– (техничко) спровођење и рестрикције у коришћењу (digital management of rights – дигитално управљање правима).
Нове технологије за борбу против дигиталне пиратерије
Технологија отиска прстију (finger printing) користи се да идентификују садржаје упоређивањем датотека које се похрањују у базама података, а овај систем подразумева три фазе:
1) креирање базе с референтним отисцима који се пореде с непознатим садржајем (на пример, база података са ауторским делима из домена музичке индустрије);
2) налажење информација у вези с било којом датотеком, чиме систем ствара пробни отисак да би се овај потом упоредио са свим референтним отисцима из базе;
3) када се изврши поклапање садржаја, добија се информација о траженом садржају.
Као пример можемо истаћи музичку композицију која је у виду датотеке пресликана у рачунарски програм, и када се иста датотека преклопи, долазимо у ситуацију да детектујемо да је тачно одређени садржај коришћен без дозволе.
Технологија воденог знака (water marking) јесте невидљива уграђена информација подесна за обележавање, пре свега, видео записа: нивоа компресије, величине слике, нивоа рама слике, дужине трајања; аудио записа: нивоа семпловања, компресије, трајања записа; замрзнутих слика: величина слике и ниво компресије.
[blockquote]
УПОРЕДНО ПРАВО
САД је прва земља која је законом регулисала одговорност интернет сервис провајдера. У 2001. години само у САД продато је хардверске опреме за видео-игре и софтвера у укупној вредности од 9,4 милијарде америчких долара. У овој земљи, заштита DRM технологија била је деликатно питање баланса између уговора у приватном сектору (лиценцирање употребе) и законодавне активности владе.
DMCA
Акт о ауторском праву у дигиталном добу, DMCA, Digital Millennium Copyright Act, Pub. L. no. 105-304, октобар 1998, подељен је у пет области:
1) имплементација WIPO WCT и WIPO WPPT уговора (1998);
2) одредбе о ограничењима и одговорности за повреду ауторског права за време интернет конекције (одговорност сервис провајдера);
3) акт о изузецима у вези са израдом копија рачунарског програма за потребе одржавања и поправке система;
4) разне одредбе (везане углавном за рад Завода за ауторско право, програма образовања на даљину, права библиотека на ефемерне снимке, али и питања веб емитовања звучних записа путем интернета, као и система колективне одговорности и обавеза у смислу преноса права на филмском делу);
5) акт о новим видовима заштите дизајна трупа брода.
Одредбе у вези са спречавањем заобилажења технолошких мера заштите:
1) DMCA забрањује акте заобилажења (радњи и производа, односно услуга), како забране контроле приступа, тако и контроле садржаја технолошких мера за заштиту садржаја. DMCA забрањује акте и радње који се односе на заобилажење система ауторскоправне заштите (односно заобилажење система технолошких мера) виталних за питања неовлашћеног коришћења путем интернета. То једноставно значи да је законом санкционисан сваки покушај да се пробију и деактивирају технолошке мере заштите које штите интелектуалну својину на интернету.
2) DMCA забрањује лицу да предузме радње које се односе на заобилажење технолошких мера усмерених на ефектну контролу приступа делу, чак и у случајевима када се исте радње предузимају из разлога који су законити и дозвољени законом о ауторском праву ове земље.
3) DMCA забрањује производњу, продају, нуђење јавности или трговину било које технологије, производа, услуга, опреме, компоненти или њихових делова које су иницијално пројектоване или произведене с циљем заобилажења технолошке мере заштите. Да би биле забрањене, опрема и средства морају да задовоље 3 критеријума:
а) да су примарно пројектоване или произведене за потребе заобилажења технолошких мера заштите ефективне контроле приступа делу;
б) да имају само ограничен комерцијални ефекат или начин коришћења који су другачији од заобилажења технолошких мера заштите; или
ц) да их нуди лице које има сазнање да ће бити коришћене у циљу заобилажења технолошких мера заштите.
4) DMCA, такође, обезбеђује и прописује процедуру која се односи на обавештавање сервис провајдера о околности да се на сајту налази пиратско дело, односно неовлашћени садржај, односно садржај којим су повређена туђа права интелектуалне својине, као и начинима и процедури скидања недозвољеног садржаја с веб сајта.
КОЛАУТ
Будући да 5% до 7% светске трговине чине кривотворена и пиратска роба, производи и услуге – пиратство и даље представља глобални проблем.
[/blockquote]