Заштита од породичног насиља

КРИВИЧНО ПРАВО
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ
74
Заштита од породичног насиља
Заштиту у случајевима породичног насиља наш законодавац
предвидео је кроз породично и кривично право, као и кроз Закон о
спречавању насиља у породици, при чему је за успешно сузбијање
и спречавање насиља у породицама и породичним заједницама
врло значајна и пракса домаћих судова и пракса Европског суда за
људска права.
УВОД
Љуба Слијепчевић,
руководилац Канцеларије
Нови Сад, Правосудна
академија
Често је насиље у породици, с обзиром на
то да се одвија у приватној сфери, тешко препознати
и казнити
у односу
на
остале
јавнеформе
насиља.
Право
сваког
човека
је живот

без
насиља.
Насиље
је присутно
унутар
породичних,
животних
и
ширих
друштвених
заједница,
у
свим
слојевима
друштва
и
међу
свим

старосним,
етничким
и религијским
групама.

Испољава
се
као вербално,
физичко,
сексуално,
економско,
психолошко
или
емоционално

насиље.
Успешно
сузбијање
и спречавање
насиља
у породицама
и породичним
заједницама

захтева
активну
улогу
друштва
у целини,
а пре

свега
државних
органа
и институција
који
су

законом
одређени
као субјекти
заштите.
Међу

њима
нарочити
значај
имају
органи
полиције

и
правосудни
органи
– судови
и тужилаштво,

прекршајни
судови
и
центри
за
социјални

рад.
Важно
је истаћи
да насиље
у породици

представља
пре
свега
кршење
људских
права.

Органи
власти
су
дужни
да спрече
насиље
у

породици,
да пруже
заштиту
жртвама
и да
кривично
гоне
починиоце.

Кривично дело насиље у породици први
пут је одређено Кривичним закоником Србије
2002. године
у члану
118а. Значајне
промене

уследиле
су
у
Кривичном
законику
из 2006.

године, којим су ублажене казне за почини-
оце (чл. 194).
Породични закон (чл. 10) забрањује насиље
у породици
и наводи
да свако,
у складу
са

законом,
има
право
на
заштиту
од
насиља
у

породици.
Закон
таксативно
наводи
облике

насиља
у чл.
197.
Устав Републике Србије такође у члану 97.
ст. 2. гарантује „остваривање и заштиту слобода
и права
грађана;
уставност
и законитост;

поступак
пред
судовима
и другим
државним

органима;
одговорност
и
санкције
за
повреду

слобода
и права
грађана
утврђених
Уставом.”

Осим
тога,
у
члану
25.
Устав
утврђује
и
заштиту
неповредивости
физичког
и психичког
интегритета,
док
је у члану
64. прописано

право
детета
да буде
заштићено
од
психичког,

физичког,
економског
и сваког
другог
искоришћавања
или
злоупотребљавања.
Народна Скупштина Републике Србије
усвојила је нови Закон о спречавању насиља у
породици, који је ступио на снагу 2. децембра
2016, а примењује се од 1. јуна 2017. године.
Република Србија је потписала Конвенцију
Савета Европе о спречавању и борби против
насиља над женама и насиља у породици (Истанбулска
конвенција)
4. априла
2012. године,

а
Скупштина
Србије
је 31. октобра
2013. године
ратификовала
.
Материјалноправном легислативом, кон-
1
кретно на основу Породичног закона, прописани
су
основни
појмови
према
којима

насиље
у породици
јесте
понашање
којим

један
члан
породице
угрожава
телесни
интегритет,
душевно
здравље
или
спокојство
другог
члана
породице.
Насиље
у породици
чини

свако
ко
применом
насиља,
претњом
да ће

1 „Сл. гласник РС – Међународни уговори” 12–13,
Конвенција је ступила на снагу 1. августа 2014. године.
напасти на живот или тело и дрским или безобзирним
понашањем
угрожава
спокојство,

телесни
интегритет
или
душевно
стање
члана

своје
породице.
То
је понашање
којим
члан

породице
угрожава
телесни
интегритет,
душевно
здравље
или
спокојство
другог/их
чланова
породице.
Свако
има
право
на
заштиту

од
насиља
у породици
у складу
са
законом.
Наш законодавац је заштиту у случајевима
породичног
насиља
предвидео
у Породичном
и Кривичном
закону,
као и у ЗАКОНУ
О
СПРЕЧАВАЊУ
НАСИЉА
У ПОРОДИЦИ.

Поступци
који
се
воде
у
случајевима
породичног
насиља
покрећу
се
одвојено,
али
то

не
значи
да
лице мора
да
се
определи
за
један

вид
заштите,
напротив
оно
може
да
покрене

оба
поступка,
који
ће се
водити
истовремено.

75
КРИВИ ЧНО ПР АВ О
LEGE AR TIS ● М А Р Т 2020.
ПОРОДИЧНОПРАВНА ЗАШТИТА
У породичноправном спору поступак покреће
члан
породице
у односу
на
ког
је насиље

извршено,
његов
законски
заступник,
јавни

тужилац
и
орган
старатељства.
Активно
легитимисани
у
овом
спору
је
члан
породице.

Члановима
породице,
у смислу
Породичног

закона
чл. 197. ст. 3. у смислу става 1. овог
члана, сматрају се:
1. супружници или бивши супружници;
2. деца, родитељи и остали крвни сродници,
као и лица у тазбинском или адоптивном
сродству, односно лица која везује хранитељство;
3.
лица која
живе
или
су
живела
у истом
породичном
домаћинству;
4.
ванбрачни
партнери
или
бивши
ванбрачни

партнери;
5.
лица која
су
међусобно
била
или
су
још
увек

у
емотивној
или
сексуалној
вези,
односно
која

имају
заједничко
дете
или
је дете
на
путу
да

буде
рођено,
иако
никада
нису
живела
у истом
породичном
домаћинству.
2
У члану 197. тачка 1) Породичног закона
насиље се у породици дефинише као понашање
којим
један
члан
породице
угрожава

телесни
интегритет,
душевно
здравље
или

спокојство
другог
члана
породице.
Радња
је

2 „Сл. гласник РС”, бр. 18/2005, 72/2011 – др. закон
и 6/2015.
дата алтернативно, али је суд тај који цени да
ли је нека радња насиље или не.
Поред тога, у члану 197. тачка 2) прописано
је
да
се
насиљем
у
породици,
у
смислу

става
1. овог
члана,
сматра
нарочито:
1.
наношење
или
покушај
наношења
телесне

повреде;
2.
изазивање
страха
претњом
убиства
или
наношења
телесне
повреде
члану
породице
или

њему
блиском
лицу;
3.
присиљавање
на
сексуални
однос;
4.
навођење
на
сексуални
однос
или
сексуални
однос
са
лицем
које
није
навршило
14.

годину
живота
или
немоћним
лицем;
5.
ограничавање
слободе
кретања
или
комуницирања
са
трећим
лицима;
6.
вређање,
као и свако
друго
дрско,
безобзирно
и злонамерно
понашање.
Првостепено је надлежан основни суд.
Случајеви за утврђивање мера против насиља
у породици воде се по хитном поступку (осам
дана је рок за заказивање рочишта).
Породични закон у чл. 198. предвиђа пет
мера заштите од насиља:
■ исељења насилника из заједничког стана,
■ усељење лица које је трпело насиље,
■ забрана приближавања на одређеној удаљености,
■ забрана приступа у простор око места становања/рада
члана
породице,
■ забрана даљег узнемиравања.
Закон наводи да против лица које врши насиље
суд
може
да одреди
једну
или
више
мера

заштите
од
насиља
у породици.
Суд
може
да
установи
и оне
мере
које
нису
постављене
у

тужбеном
захтеву
уколико
нађе
да је то
целисходно.
Закон
надаље
прописује
да, ако

орган
старатељства
није
покренуо
поступак

у
спору
за
заштиту
од
насиља
у
породици,
суд

може
да затражи
од
органа
старатељства
да

пружи
помоћ
у прибављању
потребних
доказа
и
да изнесе
своје
мишљење
о сврсисходности
тражене
мере.
Дакле,
у Закону
се
наводи

да
суд
може
да затражи
од
органа
старатељства
мишљење
о сврсисходности
мере,
док
у
пракси
суд
заправо
неће
изрећи
ниједну
меру

коју
није предложио
орган
старатељства.
Значи
да орган
старатељства
жртву
упућује
на

суд, а суд судбину жртве поверава мишљењу
органа старатељства.
КРИВИЧНО ПРАВО
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ
76
Мерама заштите, које је овлашћен да одреди
суд,
привремено
се
забрањује
или
ограничава
одржавање
личних
односа
са
другим

чланом
породице.
Прописане
мере
су
издавање
налога
за
исељење
из породичног
стана

или
куће,
без
обзира
на
право
својине,
односно
закупа
непокретности,
затим
издавање

налога
за
усељење
у породични
стан
или
кућу,

без
обзира
на
право
својине,
односно
закупа

непокретности,
као
и
забрана
приближавања
члану
породице
на
одређеној
удаљености,
забрана
приступа
у простор
око
места

становања
или
места
рада
члана
породице
и
забрана
даљег
узнемиравања
члана
породице.

Ове
мере
се
одређују
на
највише
годину
дана,

а
у случају
потребе
могу
да се
продужавају,

као
што
могу
и да се
укину
ако
се
за
то
стекну

услови.
Према ставовима судске праксе, мере заштите
од
насиља
у
породици,
као
и
њихов

број
и врста,
одмеравају
се
у складу
са
утврђеним
степеном
насиља
које
је
насилник
испољио
према
жртви,
као и проценом
опасности

од
понављања
насиља.
При
томе
је потребно

максимално
уважити
мишљење
жртве
о степену
опасности
која
јој прети,
јер се
заштита

пружа
жртви,
па
је њена
субјективна
процена,
заснована
на
дотадашњим
односима
са
насилником,
основни
елемент
који
је
потребно

узети
у обзир
приликом
одређивања
мере

заштите
у конкретном
случају.
Временска

и
просторна
дистанца
за
обе
стране
ствара

предуслове
за
изналажење
решења
у циљу

превазилажења
настале
ситуације
и стабилизације
међусобних
односа.
Жртвама
породичног
насиља
ове
мере
треба
да обезбеде

мир,
спокој
и
безбедност
за
одређено
време,

као
и живот
без
страха
од
даљег
насиља,
а такође
и ослобођење
од
траума
и опоравак.
Важно је напоменути да ове мере не треба
да представљају казну за учиниоца насиља,
већ је њихово дејство првенствено превентивно.
Оне
треба
да опомињу
и упозоравају

учиниоца
на
то
какве
га
законске
последице
очекују
у случају
да убудуће
понови
своје

дело,
па
као
такве
треба
да имају
превентивно

дејство.
Када се пред судом појаве карактеристич-
ни облици физичког насиља, као што су теле-
сне повреде или претње убиством, ако постоје
релевантни докази и жртва остане при тужби,
суд обично неће имати дилему. Међутим, као
што се могло видети, насиљем у породици
сматра се нарочито и вређање, као и свако
друго дрско, безобзирно и злонамерно понашање.
Овде
ће се
најчешће
појавити
разлике

у
вредносној
оцени
сваког
појединачног
појавног
облика
насиља
у породици.
Из судске праксе:
„Када се наведено има у виду, онда се не
могу прихватити ставови из ревизије да је тужба
морала
бити
одбачена
као неразумљива,

да
у поступку
није утврђено
које
је он
радње
предузео
према
тужиоцима
које
се
могу

третирати
као насиље
и да је цео
поступак

против
њега
последица
поступања
његовог

зета
ДД, који
је саветник
начелника
МУП-а

…
. По
члану
12. Породичног
закона
органу

старатељства
је у пословима
заштите
породице
поверена
посебна
и
значајна
улога,
а тај

орган
је у овом
поступку,
узевши
у обзир
све

што
је наведено,
а што
је и тај
орган
утврдио

кроз
дугогодишње
праћење
породице,
нашао

да
понашање
туженог
због
свог
континуитета

има
карактер
прогањања,
што
су
нижестепени
судови
с правом
и уважили.
Све
су
то
разлози
због
којих
је и одлучено
као у изреци
на

основу
члана
414. став
1. ЗПП-а.”
3
Дуготрајно трпљење тужитеља/тужиље
као жртве произлази из изведених доказа
и извештаја Центра за социјални рад, као
стручног органа. Према околностима конкретног
случаја,
чињеница да се
тужиља
није
раније
обраћала
за
помоћ
не
може
да терети
тужиљу
у овом
поступку
нити
доводи
у

сумњу
постојање
дугогодишњег
насилничког
понашања
туженог.
За другачију
одлуку,

супротно
наводима
ревизије,
није од
значаја

чињеница
да тужени
није кривично
ни прекршајно
кажњаван,
као ни исход
текућег
кривичног
поступка
за
насиље
у породици.
Захтев за утврђивање мера заштита од
насиља може да се поднесе самостално, али
и у оквиру тужбе за развод брака. Ове мере
могу да се установе и као привремене (у току
трајања поступка) и овде не важи правило да
привремена мере не сме да исцрпи тужбени
захтев.
3 Пресуда Врховног касационог суда Рев 2576/2018
од 19. 4. 2018. године.
Трајање мера заштите од насиља ограничено
је на
период
до
једне
године,
међутим,

заинтересовано
лице
може
да понови
захтев

за
продужење
мере
заштите
од
насиља
све
док

не
престану
разлози
због
којих
је мера
била

одређена.
Мера заштите од насиља у породици може
да престане пре истека времена трајања уколико
престану
разлози
због
којих
је мера
била

одређена.
Престанак
мере
заштите
од
насиља

тражи
члан
породице
који
је вршио
насиље

и
то
тужбом
за
престанак
мере
заштите
од

насиља.
77
КРИВИ ЧНО ПР АВ О
LEGE AR TIS ● М А Р Т 2020.
Мере заштите прописане су чланом 198.
став 2. Породичног закона, при чему оне нису
само казна за учиниоца насиља у породици,
већ имају и превентивно дејство јер опомињу
и упозоравају учиниоца на то какве га законске
последице
очекују
у
случају
да
убудуће

понови
своје
дело,
па
делују
и у циљу
спречавања
понављања
насилничког
понашања.

Мере
заштите
морају
да буду
ефикасне
и сврсисходне
како
би
могле
да
остваре
свој
циљ
на

плану
превенције,
како
посебне
тако
и опште,

при
чему
је њихов
крајњи
циљ
заштита
породице
као основне,
али
и најзначајније
заједнице
људског
друштва,
и то
како
целине
тако
и
сваког
њеног
члана
појединачно.
Оне
не
штите
само
жртве
насиља,
већ
и починиоце,
јер

их
својим
постојањем
и деловањем
осујећују

у
понављању
таквог
недозвољеног
понашања

и
заштићују
од
поновног
трпљења
законских

последица.
За жртве
породичног
насиља
мере

заштите
треба
да буду
такве
да обезбеде
мир,
спокој
и безбедност
за
одређено
време,
живот
без
страха
од
даљег
насиља,
ослобађање

од
траума
и опоравак
од
задобијених
повреда.
Жалба не задржава извршење пресуде о
одређивању или продужавању мере заштите
од насиља.
„По оцени Врховног касационог суда, полазећи
од
мишљења
Центра
за
социјални
рад

и
постојећих
околности
из којих
произлази

да
постоји
насиље
у породици,
правилно
су

побијаном
одлуком
одређене
адекватне
мере

заштите
од
насиља
у породици
у најдужем

трајању,
које
су
неопходне
како
би
се
тужени

објективно
спречио
у даљем
испољавању
на-
силничког понашања и за тужиљу обезбеди-
ли мир и спокојство за одређени временски
период, живот без страха од поновног насиља
и ослобођења
од
траума.
Изречене
мере:

уздржавања
од
сваког
злонамерног
и безобзирног
понашања
којим
се
угрожава
телесни

интегритет,
душевно
здравље
и
спокојство

тужиље
и
забрана
туженом
да
се
приближава
тужиљи,
као и
простору
око
њеног
места

становања
на
удаљености
мањој
од
300 метара,
одређене
су
правилном
применом
члана

198.
став
1. и
став
2. тачка
3, 4)
и 5) и
члана

197.
Породичног
закона,
сразмерно
садржини,
интензитету
и трајању
испољеног
насиља.

Наводи
ревизије
о погрешној
примени
материјалног
права
нису
основани.
Неосновано се ревизијом оспорава насилничко
понашање
туженог.
Непријављивање

насиља
у дужем
периоду
надлежним
органима
не
искључује
аутоматски
постојање
насиља.
Дуготрајно
трпљење
тужиље
као жртве

произлази
из изведених
доказа
и извештаја

Центра
за
социјални
рад,
као стручног
органа.
Према
околностима
конкретног
случаја

чињеница
да
се
тужиља
није
раније
обраћала

за
помоћ
не
може
теретити
тужиљу
у овом

поступку
нити
доводи
у сумњу
постојање
дугогодишњег
насилничког
понашања
туженог.

За
другачију
одлуку,
супротно
наводима
ревизије,
није
од
значаја
чињеница
да
тужени

није
кривично
ни прекршајно
кажњаван,
као
ни
исход
текућег
кривичног
поступка
за
насиље
у породици.”
4
Иако су жртве насиља често обесхрабрене
да се изнова обраћају МУП-у, странкама се
препоручује да сваки инцидент пријављују
надлежној полицијској станици у циљу лакшег
доказивања
у оваквим
споровима.
У спору за заштиту од насиља у породици
месно је надлежан, поред суда опште месне
надлежности, и суд на чијем подручју пребивалиште
односно
боравиште
има
члан
породице
у односу
на
ког
је насиље
извршено.
Поступак у спору за заштиту од насиља у
породици је хитан, што значи да се прво рочиште
заказује
у року
од
осам
дана
од
дана

када
је тужба
примљена
у суд.
4 Пресудом Врховног касационог суда Рев
1069/2016 од 13. јула 2016. год. (којом се ОДБИЈА, као
неоснована, ревизија туженог изјављена против Пресуде
Апелационог суда Гж2 117/16 од 10. 3. 2016. године, којом
је одбијена жалба против Пресуде Основног суда П2 269/15
од 24. 12. 2015. године).
КРИВИЧНО ПРАВО
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ
78
Другостепени суд дужан је да донесе одлуку
у року
од
петнаест
дана
од
дана
када
му
је
достављена
жалба.
Данас се велика пажња посвећује подршци
и оснаживању
лица која
су
била
изложена
породичном
насиљу.
Закон
предвиђа
и

вођење
евиденције
о лицима
која
су
жртве

насиља,
али
и о лицима
у односу
на
која
је

мера
заштите
од
насиља
донета.
Због
тога
је

важно
истаћи
да је породичноправна
заштита
примарна.
Међутим,
да би
она
била
ефикасна
онако
како
је то
законодавац
замислио,

потребна
је знатно
боља
организација
социјалних
служби
и едукација
потенцијалних

жртава
како
би
се
на
време
препознала
могућност
појаве
тежих
облика
насиља
у породици
и с тим у вези
деловало
превентивно

кроз
породичноправну
заштиту.
Када
породичноправна
заштита
закаже,
прелази
се
на

кривичноправну
заштиту.
КРИВИЧНОПРАВНА ЗАШТИТА
Кривично дело насиље у породици уведено
је
у
наш
правни
систем
2006.
године
доношењем
новог
Кривичног
законика
Републике

Србије.
Чланом 194. прописано је следеће:
(1) Ко применом насиља, претњом да ће
5
напасти на живот или тело, дрским или безобзирним
понашањем
угрожава
спокојство,

телесни
интегритет
или
душевно
стање
члана

своје
породице,
казниће
се
затвором
од
три

месеца
до
три
године.
(2) Ако је при извршењу дела из става 1.
овог члана коришћено оружје, опасно оруђе
или друго средство подобно да тело тешко повреди
или
здравље
тешко
наруши,
учинилац

ће
се
казнити
затвором
од
шест
месеци
до
пет

година.
(3) Ако је услед дела из ст. 1. и 2. овог члана
наступила тешка телесна повреда или тешко
нарушавање здравља или су учињена према
малолетном лицу, учинилац ће се казнити затвором
од
две
до
десет
година.
(4) Ако је услед дела из ст. 1. и 2. овог члана
наступила смрт члана породице, учинилац
ће се казнити затвором од пет до петнаест
5 „Сл. гласник РС”, бр. 85/2005, 88/2005 – испр.,
107/2005 – испр., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013,
108/2014, 94/2016 и 35/2019.
година, а ако је члан породице малолетно
лице, учинилац ће се казнити затвором најмање
десет
година.
(5) Ко прекрши мере заштите од насиља
у породици које му је суд одредио на основу
закона којим се уређују породични односи,
казниће се затвором од три месеца до три године
и новчаном
казном.
Дакле, Кривични законик је ту да пружи
заштиту за тачно одређене појавне облике
друштвеног понашања које називамо насиље
у породици. Радња извршења овог кривичног
дела
дефинисана
је
кроз
њену
последицу,

а
последица
је угрожавање
спокојства,
телесног
интегритета
или
душевног
стања
и то

вршењем
насиља,
претњом
по
живот
и тело

(квалификована
претња),
дрским
или
безобзирним
понашањем.

Дакле, да би неко понашање у породици
могло бити квалификовано као кривично
дело насиља у породици, потребно је да се
најпре код жртве јави страх који се састоји
у трајнијем осећају угрожене сигурности за
тело, душевно стање или спокојство, као и да
је све то последица примене насиља, квалификоване
претње
или
дрског
и безобзирног

понашања
учиниоца.
Без
тог
страха
кривично
дело
неће
постојати
и тада
жртви
остаје

на
располагању
породичноправна
заштита.

Кривичноправна
заштита
је углавном
секундарна
и до
ње долази
само
у тежим
појавним

облицима
насиља
у породици.
Овде
се
тражи

квалификована
претња,
претња
смрћу или

телесном
повредом,
и
то
када
применом
насиља,
претњом
да ће напасти
на
живот
или

тело,
дрским
или
безобзирном
понашањем

угрожава
спокојство,
телесни
интегритет

или
душевно
стање
члана
своје
породице,
па

сматра
се
да је извршио
основни
облик
овог

кривичног
дела.
Казна предвиђена за основни облик јесте
казна затвора од три месеца до три године.
Као облик виности да би неко био одговоран
за
своје
насилне
поступке
потребан
је
умишљај,
што
би
подразумевало
да је насилник
увек
свестан
свог
дрског,
безобзирног
и
насилног
понашања
и да хоће (има
вољу)
да
изврши
такву
радњу.
Тежи облик насиља у породице јавља се
кад је извршилац приликом извршења овог
кривичног дела користио оружје, опасно
оруђе или средство подобно да тело тешко
повреди или здравље тешко наруши, на пример
алат,
металну
или
дрвену
шипку,
па
чак

и
кломпу,
нож,
секиру,
оружје,
штап,
колац,

већи
камен,
виле,
ашов,
сабљу.
Извршилац

ће
се
у овом
случају
казнити
казном
од
шест

месеци
до
пет
година
затвора.
Још тежи облик овог кривичног дела постоји
уколико
је жртви
нанесена
једном
или

више
пута
следећа
повреда:
79
КРИВИ ЧНО ПР АВ О
LEGE AR TIS ● М А Р Т 2020.
1. Тешка телесна повреда, под којом се подразумева
да
је
приликом
напада
жртви
доведен
у опасност
живот
или
уништен,
трајно
и
знатно
оштећен
или
ослабљен
неки
важан
део

тела
или
неки
важан
орган,
ако
је проузрокована
трајна
неспособност
за
рад,
ако
је жртви
трајно
и
тешко
нарушено
здравље
и
ако

је
настала
унакаженост.
Међутим,
постоји

овај
облик
кривичног
дела
када
је
неко
тешко

телесно
повређен,
али
му
није био
доведен
у
опасност
живот
–
ако
је повређен
неки
важан

део
тела
или
неки
важан
орган
оштећен,
а не

уништен
или
ослабљен
или
трајно,
али
не

знатно
или
знатно,
али
не
трајно
или
је
и
трајно
и знатно
оштећен
или
ослабљен
неки
мање

важан
део
тела
или
орган,
ако
је проузрокована
привремена,
а не
трајна
неспособност

за
рад,
ако
је здравље
повређеног
нарушено

трајно,
али
не
знатно
или
знатно,
али
не
трајно,
као и ако
је дошло
до
нарушеног
изгледа

повређеног,
али
не
у тој
мери
да представља

унакаженост.
2. Трајно и тешко је нарушено здравље или
је дело учињено према малолетном лицу.
Казна за овај облик кривичног дела је затвор
од
две
до
десет
година.
Најтежи
облик

овог
кривичног
дела
постоји
ако
наступи

смрт
нападнутог
лица и у том
случају
изрећи

ће
се
казна
затвора
од
три
до
петнаест
година.

Уколико
окривљени
прекрши
мере
заштите

од
насиља
у породици
које
му
је суд
изрекао,

казниће
се
новчаном
казном
и казном
затвора
од
три
месеца
до
три
године.
Постоји велика разлика између насиља
у породици чија је заштита прописана породичним
правом
и насиља
у породици
као

кривичног
дела.
Насиље
у
породици
је
опасно

и неприхватљиво друштвено понашање, које
је у последње време у експанзији.
Кривични законик се примењује када су
у питању следећа кривична дела, таксативно
набројана и у члану 4. Закона о спречавању
насиља у породици:
1) прогањање (члан 138а Кривичног законика);
2)
силовање
(члан
178. Кривичног
законика);
3)
обљуба
над
немоћним
лицем
(члан
179.

Кривичног
законика);
4)
обљуба
над
дететом
(члан
180. Кривичног

законика);
5)
обљуба
злоупотребом
положаја
(члан
181.
Кривичног
законика);
6)
недозвољене
полне
радње
(члан
182. Кривичног
законика);
7)
полно
узнемиравање
(члан
182а Кривичног

законика);
8)
подвођење
и омогућавање
вршења
полног

односа
(члан
183. Кривичног
законика);
9)
посредовање
у вршењу
проституције
(члан

184.
Кривичног
законика);
10)
приказивање,
прибављање
и поседовање

порнографског
материјала
и искоришћавање

малолетних
лица за
порнографију
(члан
185.
Кривичног
законика);
11)
навођење
детета
на
присуствовање
полним
радњама
(члан
185а Кривичног
законика);
12)
запуштање
и злостављање
малолетног

лица
(члан
193. Кривичног
законика);
13)
насиље
у породици
(члан
194. Кривичног

законика);
14)
недавање
издржавања
(члан
195. Кривичног
законика);
15)
кршење
породичних
обавеза
(члан
196.

Кривичног
законика);
16)
родоскврнуће
(члан
197.
Кривичног
законика);
17)
трговина
људима
(члан
388. Кривичног

законика);
18)
друга
кривична
дела,
ако
је
кривично
дело

последица
насиља
у породици.
СТРОЖЕ КАЖЊАВАЊЕ ПОВРАТНИКА
ПРЕМА КРИВИЧНОМ ЗАКОНИКУ
Имајући у виду да је један од разлога за измене
и допуне
Кривичног
законика,
које
су

ступиле на снагу 1. 12. 2020. године, строже
кажњавање повратника у вршењу кривичних
КРИВИЧНО ПРАВО
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ
80
дела, одредбом у чл. 55а ст. 1. прописано је
да, ако је учинилац раније два пута осуђен за
кривична дела учињена са умишљајем, суд ће
изрећи казну затвора од најмање једне године.
У ст.
2. чл.
55а стоји
да суд
ранију
осуду
за

кривично
дело
узима
као
отежавајућу
околност
у случајевима
када
од
раније
осуде
или

издржане
казне
није протекло
пет
година.
У
оваквим
случајевима
поврата
предвиђа
се
да
суд
неће
моћи
да изрекне
казну
испод
границе
прописане
законом
или
блажу
врсту
казне,

изузев
ако
закон
предвиђа
да казна
може
да се

ублажи
или
ако
учинилац
може
да се
ослободи
од
казне,
а суд
га
не
ослободи.
ЗАКОН О СПРЕЧАВАЊУ НАСИЉА У
ПОРОДИЦИ
Закон о спречавању насиља у породици

почео је са применом 1. јуна 2017. године. За
доношење Закона о спречавању насиља у породици
полазна
основа
била
је и Национална

стратегија
у
борби
против
насиља
у породици

и
међународне
конвенције,
документи
које
је
наша
држава
ратификовала
и тиме
преузела

одређене
обавезе
из те
области.
Усвајањем овог закона долази до стварања
система који пружа читав низ нових решења
која су усмерена на ефикасну заштиту од насиља
у породици.
Спречавање
насиља
у породици
представља
скуп
мера
које
се
примењују

да
би
се
открило
да ли прети
непосредна
опасност
од
насиља
од
породици
и
скуп
мера
које

се
примењују
ако
је та
опасност
откривена
да
би
се
обезбедило
пружање
заштите
и подршке
самој
жртви.
Закон
о спречавању
насиља
у породици
не
дерогира
постојеће
одредбе

Породичног
закона,
одредбе
које
се
односе

на
заштиту
од
насиља
у породици,
као ни

одредбе
које
се
односе
на
поступак
у спору
за

заштиту
од
насиља
у породици.
Спречавање

насиља
у породици
састоји
се
од
скупа
мера

којима
се
открива
да ли прети
непосредна

опасност
од
насиља
у породици
и скупа
мера

које
се
примењују
када
је
непосредна
опасност
откривена.
Непосредна опасност од насиља у породици
постоји
када
из понашања
могућег
учи-
ниоца и других околности произлази да је он
6 „Сл. гласник РС”, бр. 94/2016.
6
спреман да у време које непосредно предстоји
по први пут учини или понови насиље у породици.
Закон прописује да је насиље у породици, у
смислу овог закона, акт физичког, сексуалног,
психичког или економског насиља учиниоца
у односу на лице са којим се налази у садашњем
или
ранијем
брачном,
ванбрачном
или

партнерском
односу
или
са
којим
је
крвни

сродник
у правој
линији, а у побочној
линији
до
другог
степена
или
сродник
по
тазбини
до

другог
степена,
или
коме
је
усвојитељ,
усвојеник,
храњеник
или
хранитељ,
или
у
односу
на

друго
лице
са
којим
живи или
је живео
у заједничком
домаћинству
– чл.
3. став
3. Закона

о
спречавању
од
насиља
у породици.
Овај
закон
примењује
се
и на
сарадњу
у спречавању

насиља
у породици
у кривичним
поступцима

за
кривична
дела
таксативно
наведена
у чл.
4.
Закона.
За постојање породичног насиља, у смислу
Закона, неопходно је да постоји неки акт насиља.
Ако
се
закључи
да постоји
спремност

могућег
учиниоца
да
изврши
насиље
или
понови
раније,
постоји
непосредна
опасност
од

насиља.
Спречавање
насиља
у
породици
састоји
се
од
низа
мера
којима
се
открива
да ли
прети
непосредна
опасност
од
насиља
у
породици,
као и скупа
мера
које
се
примењују
када

је
непосредна
опасност
откривена.
Чланом 13. став 5. Закона о спречавању
насиља у породици наметнута је и посебна
обавеза јавном тужиоцу „коме је пријављено
насиље
или
непосредна
опасност
од
њега”,

тако
да је „дужан
да пријаву
одмах
проследи

полицијским
службеницима,
да
би
они
одмах

обавестили
надлежног
полицијског
службеника
(члан
14. став
1)”.
Дакле,
јавни
тужилац,

поред
тога
што
је дужан
да прими
пријаву
за

насиље
у породици,
дужан
је и да ову
пријаву

проследи
полицији.
Наметање
овакве
обавезе

само
говори
у прилог
хитном
поступању
јавног
тужиоца,
као државног
органа,
у случајевима
пријаве
насиља
у породици.
Претходно наведено значи да акт насиља
не
мора
да буде
извршен.
Ако
се
закључи

да
постоји
спремност
могућег
учиниоца
да

изврши
насиље
или
понови
раније,
постоји

непосредна опасност од насиља. Члан 14. на-
води да су „полицијски службеници дужни
да одмах обавесте надлежног полицијског
службеника о сваком насиљу у породици или
непосредној опасности од њега, без обзира на
то како су за то сазнали, као и да имају право
да сами или на захтев надлежног полицијског
службеника
доведу
могућег
учиниоца
у
надлежну
организациону
јединицу
полиције

ради
вођења
поступка.
Задржавање у надлежној организационој
јединици полиције ради вођења поступка
може да траје најдуже осам часова. Током поступка
у
надлежној
организационој
јединици

полиције
могући
учинилац
мора
да
се
поучи
и

да
му
се
омогући
контакт
и коришћење
услуга

браниоца
и правне
помоћи
у складу
са
Уставом
и законима
Републике
Србије.”
81
КРИВИ ЧНО ПР АВ О
LEGE AR TIS ● М А Р Т 2020.
Учинилац насиља ће бити задржан осам
сати у полицијској станици (чл. 14), где ће
дати изјаву (у својству могућег учиниоца),
тако да ће бити прикупљене све потребне
информације и процењен ризик непосредне
опасности од насиља (чл. 15).
Ако насилник није доведен у полицијску
станицу (јер није затечен на лицу места или
је процењено да га не треба довести), процена
ризика почиње одмах по пријему информација
о насиља.
Према члану 15. Закона „надлежни полицијски
службеник
мора
да могућем
учиниоцу

који
је доведен
у надлежну
организациону
јединицу
полиције
пружи
прилику
да
се
изјасни
о свим битним
чињеницама,
да прикупи

потребна
обавештења
од
других
полицијских

службеника,
одмах
процени
ризик
непосредне
опасности
од
насиља
у породици
(у даљем

тексту:
процена
ризика)
и да, под
условима

одређеним
овим
законом
(члан
17. став
1),

изрекне
хитну
меру
за
спречавање
насиља
у

породици
(у даљем
тексту:
хитна
мера).
Ако могући учинилац није доведен у надлежну
организациону
јединицу
полиције,

надлежни
полицијски
службеник
процењује

ризик
одмах
када
прими
од
полицијских
службеника
обавештење
о
насиљу
или
непосредној
опасности
од
њега.
Пре окончања процене ризика, надлежни
полицијски службеник може, по потреби, затражити
мишљење
центра
за
социјални
рад.”

Надлежни полицијски службеник проце-
ниће ризик непосредне опасности од насиља
у породици (чл. 15. и 16), што значи да мора
да провери следеће чињенице:
■ да ли је учинилац насиља спреман да у време
које
непосредно
предстоји
по
први
пут

учини
или
понови
насиље
у породици,
■ да ли прети убиством или самоубиством,
■ да ли поседује оружје,
■ да ли постоји сумња на менталну болест
или злоупотребу психоактивне супстанце,
■ да ли постоји сукоб око старатељства над
дететом (децом) или око одржавања личних
односа детета и родитеља који је могући учинилац
или
учинилац
већ
има
изречену
меру

заштите
од
насиља
у
породици
– парнични

поступак
(када
почне
примена
Закона,
провераваће
се
и
да ли
има
хитну
меру
или
продужену
хитну
меру),
■ да ли постоји страх и да ли се процењује
да ће се насиље поновити или наставити када
истекне полицијско наређење – продужење
хитне мере.
Члан 16. Закона прописује да се процена
ризика заснива на доступним обавештењима
и да се одвија у што краћем року. При процени
ризика
нарочито
се
води
рачуна
о томе
да
ли
је могући
учинилац
раније
или
непосредно

пре
процене
ризика
учинио
насиље
у породици
и да ли је спреман
да га
понови,
да ли је
претио
убиством
или
самоубиством,
поседује
ли оружје,
да ли је ментално
болестан
или

злоупотребљава
психоактивне
супстанце,
да
ли
постоји
сукоб
око
старатељства
над
дететом
или
око
начина
одржавања
личних
односа
детета
и родитеља
који
је могући
учинилац,

да
ли је могућем
учиниоцу
изречена
хитна

мера
или
одређена
мера
заштите
од
насиља

у
породици,
да
ли
жртва
доживљава
страх
и

како
она
процењује
ризик
од
насиља.
Поред свега, члан 17. Закона говори о хитним
мерама:

„Ако после процене ризика установи непосредну
опасност
од
насиља
у
породици,

надлежни
полицијски
службеник
доноси
наређење
којим
изриче
хитну
меру
учиниоцу

који
је доведен
у надлежну
организациону

јединицу
полиције”
(члан
15. став
1).
Хитне мере су: мера привременог удаљења
учиниоца из стана и мера привремене забра-
не учиниоцу да контактира жртву насиља и
прилази јој.
КРИВИЧНО ПРАВО
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ
82
Наређењем могу да се изрекну обе хитне
мере. Надлежни полицијски службеник је дужан
да
обавести
јавног
тужиоца
о
наређењу

за
хитне
мере.
Јавни тужилац може да предложи продужење
хитне
мере
на
још
тридесет
дана.
Ако

донесе
такву
одлуку,
суду
мора
да достави

предлог
у року
од
24 сата
(чл.
18). Закон
у

одредби
чл.
17. наводи
хитне
мере:
1.
мера
привременог
удаљења
учиниоца
из

стана,

2.
мера
привремене
забране
учиниоцу
да контактира
жртву
насиља
и прилази
јој.
Суд одлучује о предлогу у року од 24 сата,
без присуства учиниоца, само на основу достављене
документације
(чл.
19). Суд
може
да

одлучи
да продужи
или
да не
продужи
хитне

мере.
Полиција
обавештава
о одлуци
суда.
Учинилац насиља има право на жалбу на
одлуку суда у року од три дана. О жалби одлучује
виши суд.
Основни
суд
је дужан
да жалбу

и
све
списе
предмета
проследи
вишем
суду
у
року
од
12 часова
од
пријема
жалбе.
На
одлуку
суда
може
да се
жали
и тужилац
(чл.
20).
Хитне мере и продужене хитне мере могу
бити изречене и у односу на децу. Уколико се
учинилац не јави полицији након 48 сати, односно
не
прими
решење
о продужењу
хитних

мера,
мере
имају
дејство.
ШТА АКО УЧИНИЛАЦ НАСИЉА
ПРЕКРШИ ХИТНУ МЕРУ
Ако учинилац насиља прекрши хитну меру
(48 ч.) или продужену хитну меру (30 дана),
то треба пријавити полицији.
Када је реч о поступку који се води пред
судом за продужење хитних мера, Закон прописује
да је за
одлучивање
о предлогу
јавног

тужиоца
о продужавању
хитних
мера
надлежан
основни
суд.
Месно
је надлежан
суд
на

чијем
подручју
се
налази
пребивалиште,
односно
боравиште
лица ком
је изречена
хитна
мера.
Закон
не
даје
могућност
да
жртва

поднесе
жалбу,
с обзиром
на
то
да предлог

за
продужење
хитне
мере
може
да поднесе

само
јавни
тужилац.
Жртви
свакако
остаје

могућност
да, као и до
сада,
у складу
са
По-
родичним законом тражи судску заштиту и
одређивање привремених мера.
О жалби одлучује веће од троје судија вишег
суда
у року
од
три
дана
од
дана
када
је

примило
жалбу
од
основног
суда,
а основни

суд
је дужан
да, кад
прими
жалбу,
да је у року

од
12 часова
проследи
вишем
суду.
У другом

степену
одлучује
веће
састављено
од
троје
судија.
Виши суд
може
да одбије
жалбу
и потврди
решење
основног
суда.
Исто
тако
може
и
да
усвоји
жалбу
и
преиначи
решење
основног

суда.
Он не
може
да укине
решење
основног

суда
и
предмет
врати
основном
суду
на
поновно
поступање.
Жалба не одлаже извршење решења основног
суда.
На поступак одлучивања о продужавању
хитне мере сходно се примењује закон којим
се уређује парнични поступак, ако овим законом
није другачије
одређено.
Уколико учинилац насиља физички нападне
оштећену/ог
кршећи
меру,
он
није само

прекршио
меру,
већ
је учинио
ново
дело
насиља
у породици,
за
које
може
да одговара
и
у
кривичном
поступку.
ЗАКОН О БЕСПЛАТНОЈ ПРАВНОЈ ПОМОЋИ
у одредби чл. 4. став 3. тачка 4) наводи
да лице
које
остварује
правну
заштиту
од

насиља
у породици
има
право
на
бесплатну

правну
помоћ.
7
Шта након хитне или продужене хитне
мере – разматрање случаја насиља на
састанку за координацију и сарадњу
Без обзира на то да ли су донете хитне мере
(48 ч.) или продужене мере (још 30 дана), сваки
пријављени
случај
насиља
у породици
разматра
се
на
састанку
Групе
за
координацију
и
сарадњу,
коју
чине
представник
тужилаштва,

полиције
и центра
за
социјални
рад
(чл.
25. и
26).
На
састанку
се
планирају
мере
заштите
и
подршке
које
одговарају
насталој
ситуацији.
Закон прописује евиденцију података о
случајевима насиља у породици, а установљује
се
и централна
евиденција
о случајевима

насиља
у породици,
која
се
води
у Републичком
јавном
тужилаштву.
Према одредби члана 28, „надлежни полицијски
службеници
и јавни
тужиоци,

заменици
јавних
тужилаца
и судије
који

примењују овај закон дужни су да заврше
7 „Сл. гласник РС”, бр. 87/2018.
специјализовану обуку према програму који
доноси Правосудна академија.”
ЕВРОПСКИ СУД ЗА ЉУДСКА ПРАВА
И СУДСКА ПРАКСА – НАСИЉЕ У
ПОРОДИЦИ
83
КРИВИ ЧНО ПР АВ О
LEGE AR TIS ● М А Р Т 2020.
Кршење основних људских права може да
доведе до одговорности државе, и то не само
због самог чина кршења неког од права прописаних
Европском
конвенцијом
о заштити

људских
права
и
основних
слобода
(даље:

ЕКЉП)
већ
и због
недостатка
позитивне

обавезе
државе
да спречи
повреду
тих права.
Заправо,
држава
је обавезна
да са
дужном

пажњом
осигура
поштовање
људских
права,

а
да би
испунила
ову
обавезу,
мора
да спречи,
истражи
и казни
онога
ко
крши
људска

права.
У посљедњих пет година Европски суд за
људска права, одлучујући у предметима који
су се односили на насиље у породици, утврдио
је постојање
позитивне
обавезе
државе
и
одредио
минималне
стандарде
заштите
жртве
насиља
у породици.
Ставови
Суда
су
утицали
на
доношење
Конвенције
Савета
Европе

о
спречавању
и борби
против
насиља
над

женама
и насиља
у породици,
што
се,
између

осталог,
и наводи
у преамбули
Конвенције.

Циљ
ове
Конвенције
је да се
спрече
кривична

дела
насиља
у
породици
и
да
иста
не
представљају
низак
приоритет
у истрагама
и судским

поступцима.
Суд
се,
одлучујући
у предметима

насиља
у
породици,
позива
на
заштиту
права

на
живот,
забрану
нечовечног
или
понижавајућег
поступања
и забрану
дискриминације.

Европски
суд
за
људска
права,
када
одлучује

о
предметима
у којима
је дошло
до
насиља
у
породици,
нарочиту
пажњу
посвећује
обавези
држава
да превентивно
делују
и предузму

активне
мере
за
спречавање
и заштиту
жртве
насиља.
Држава
има
обавезу
да спречи

насиље
у породици,
а ако
се
оно
деси,
њена
је
дужност
да заштити
жртву
насиља.
Европски

суд
за
људска
права
утврдио
је минималне

стандарде
у погледу
заштите
жртве
насиља
у
породици,
који
се
огледају
у следећем:
■ у случајевима насиља у породици држава
има позитивну обавезу, односно дужност да
заштити жртву насиља;
■ суд не сматра да је обавеза власти испуњена
уколико је против насилника покренут кривични
поступак
или
ако
је
исти
обустављен

из
разлога
повлачења
пријаве
од
стране
жртве
насиља.

Суд истиче да је главна сврха изрицања
кривичних санкција или мера ограничење
и одвраћање починитеља од наношења даље
штете. Тужилаштво треба да буде у могућности
да настави
кривично
гоњење
у јавном
интересу,
без
обзира
на
то
што
је жртва
повукла

поднесену
пријаву.
Жртви
насиља
у породици
неопходно
је пружити
хитну
заштиту.
ПРЕДМЕТ ЕСЉП БРАНКО ТОМАШИЋ
И ДРУГИ ПРОТИВ ХРВАТСКЕ
Основне чињенице о случају:
8
Подноситељи представке су рођаци М. Т. и
њеног малолетног детета В. Т., који су убијени
од
стране
М. М., дететовог
оца.
М. Т.
и М.
М.
заједно
су
живели
у
дому
М.
Т.
родитеља

до
јуна
2005. год.,
када
се
М. М. иселио
након

свађа
са
члановима
домаћинства.
У јануару

2006.
године
М. Т.
је поднела
кривичну
пријаву
против
М. М. због
наводних
претњи
смрћу.

У
оквиру
кривичног
поступка
психијатријско

вештачење
утврдило
је
вероватноћу
да
ће
М.

М.
поновити
сличне
поступке
у будућности,

па
је нагласило
потребу
за
психијатријским

третманом
М.
М.
Дана
15.
марта
2006.
М.
М.
је

осуђен
на
пет
месеци
затвора
због
узастопних

претњи
да ће убити
себе,
М. Т.
и њихово
дете

бомбом,
те
му
је суд
као меру
безбедности
изрекао
обавезно
психијатријско
лечење
током

издржавања
казне
затвора
и након
пуштања,

а
у складу
са
накнадно
извршеном
проценом.

Дана
26.
априла
другостепени
суд
је
смањио

меру
безбедности
психијатријског
третмана

на
дужину
трајања
затворске
казне.
М. М. је
пуштен
из затвора
3. јула
2006. године,
након

издржане
казне.
Дана
15. аугуста
2006. год.

усмртио
је М. Т.
и В. Т.
пуцњима
из пиштоља,

након
чега
је починио
самоубиство.

Жалба: Подноситељи представке су се
жалили да држава Хрватска није успела
да предузме све довољне позитивне мере
да заштити животе М. Т. и В. Т. у складу са
обавезама из члана 2, те да није предузела
8 „Сл. гласник РС”, бр. 87/2018.
КРИВИЧНО ПРАВО
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ
84
адекватну истрагу поводом одговорности
државних органа за њихову смрт. Утврђена
повреда
Европске
конвенције
за
заштиту

људских
права
произлази
из низа
међународних
правних
инструмената,
те
представља
утврђен
правни
стандард
за
поступање.

Испитујући
чињенице
случаја,
Суд
је утврдио
да домаћи
судови
нису
поступали
хитно

у
изрицању
привремене
мере
старатељства

(поступак
није решен
у року
од
осам
месеци),

што
би
било
разумљиво
с обзиром
на
то
да је
подноситељица
трпила
насиље,
које
је
било

поткрепљено
медицинским
доказима
и тврдњама
сведока;
те
штавише
да
суд
није
узео
у

обзир
тешке
последице
које
овакво
понашање

оставља
на
трогодишње
дете,
које
је сведочило
случајевима
насиља,
што
је изискивало

додатну
хитност
у решавању.
Неуспех
надлежног
суда
да усвоји
меру
старатељства
без
кашњења
у ситуацији
која
је негативно
погађала

подноситељицу
и добробит
другог
подносиоца,
те
недостатак
предузимања
довољних

мера
поводом
насилног
понашања
супруга

у
том
периоду,
оквалификовано
је
као
кршење
позитивне
обавезе
државе
унутар
члана

8.
Конвенције
да
обезбеди
поштовање
приватног
и породичног
живота.
У погледу
неподношења
службене
кривичне
пријаве
од

стране
тужилаштва
за
оквалифицирано
дело

лаке
телесне
повреде,
на
које
се
подноситељица
такођер
жалила,
суд
је утврдио
да таква

пракса
улази
у
поље
слободне
процене
саме

државе,
иако
је суд
нагласио
да се
третирање

насиља
у породици
као приватне
ствари
не

може
сматрати
компатибилним
са
обавезом

надлежних
органа
да заштите
живот
подноситељице.
Образложење Суда: Налази домаћих судова
и закључци
психијатријског
извештаја
без

сумње
су
показали
да су
надлежни
државни

органи
били
упознати
са
озбиљношћу
пријетњи
смрћу упућених
М. Т.
и В. Т.,
те
да су
сви
разумни
кораци
морали
бити
предузети
како

би
се
они
заштитили.
Суд
је утврдио
неколико
недостатака
у деловању
надлежних
органа.
Прво,
није извршен
претрес
просторија

и
возила
М. М. током
првобитног
кривичног

поступка
против
оптуженог,
иако
је у неко-
лико наврата исти претио употребом бом-
бе. Друго, иако је психијатријско вештачење
– за потребе кривичног поступка – нагласило
битност континуираног психијатријског лечења
М. М., држава
није успела
доказати
да

је
такав
третман
уопште
правилно
извршен.

Наиме,
достављена
документација
показује

да
се
третман
састојао
од
сесија
разговора
са

затворским
особљем,
од
којег
нико
није био

психијатар.
Надаље, судска одлука, наређујући провођење
мере
безбедности
психијатријског
лечења,
уопште
није
садржавала
детаље
о
начину

извршења/провођења
лечења;
док
је само

законодавство
оставило
значајан
простор

дискреције
затворским
органима
да одлуче

како
да делују
у погледу
провођења
лечења,
а
исти
нису
ефикасно
провели
индивидуални

програм
лечења
прописан
законом.
Коначно,
М. М. није прегледан
прије
пуштања
на

слободу
како
би
се
испитало
да ли још
увек

представља
ризик
за
М. Т.
и В. Т.
Сходно
наведеном,
Суд
је закључио
да домаћи
органи

нису
предузели
све
неопходне
разумне
мере

да
заштите
животе
М. Т.
и В. Т.
(од
стране

особе
која
је претходно
осуђена
за
пријетње

убиством).
Суд
је посебно
држао
доказом
да
су
те
пријетње
схваћене
од
домаћих
власти

као
озбиљне
кроз
чињеницу
да је М. М. осуђен
на
безусловну
затворску
казну.
Дужност

подузимања
превентивних
мера
за
заштиту

живота
одређених
појединаца
у ситуацијама
кад
је држава
знала
или
морала
знати
за

постојање
опасности
за
њихов
живот
специфична
је димензија
позитивне
обавезе
државе
према
ставу
суда.
У
случају
Томашић
и

други
Суд
је
држао
недвојбено
доказаним,
на

темељу
налаза
самих
домаћих
тела,
да је држава
била
свесна
опасности
која
је
претила
жртвама.
Такођер
је
закључио
да
нису
подузете

разумне
мере
којима
би
се
та
опасност
могла

отклонити.
Главни разлог повреде Суд је пронашао
у неадекватним и недовољно прецизним
одредбама хрватског законодавства које се
тичу примене сигурносне мере обавезног
психијатријског лечења. Суд је донео одлуку
да је дошло до кршења члана 2. Конвенције,
јер тужена држава није предузела одговарајуће
мере
да би
спречила
смрт
и није предузела

ефикасну истрагу о одговорности државе за
њихову смрт.
Литература:
1) Закон о спречавању насиља у породици („Сл. гласник РС”, бр. 94/2016).
2) С. Јовановић: „Правна заштита од насиља у породици”, НБП – „Наука, безбедност, полиција”
2006, вол. 11, бр. 2, стр. 79–100.
3) Кривични законик („Сл. гласник РС”, бр. 85/2005, 88/2005 – испр., 107/2005 – испр., 72/2009,
111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014, 94/2016 и 35/2019).
4) Гасми, Гордана (2016), „Принципи недискриминације и савесног испуњавања обавеза државе
– Теоријски
поглед
на
Истанбулску
конвенцију
Савета
Европе
и праксу
Европског
суда
за

људска
права”,
научни
часопис
„Култура
полиса”,
ИССН
1820–4859, бр. 1/2016, стр.
149–167.
5)
Породични
закон
(„Сл. гласник
РС”,
бр. 18/2005, 72/2011 – др. закон
и 6/2015).
6)
„Мере
превенције”,
сајт
Министарства
правде
– „Искључи
насиље”
(www.iskljucinasilje.rs).
7)
www.echr.coe.int/ECHR/ENHeader/Case-law/Hudoc/Hudoc+detabase/
СУДСКО-АДВОКАТСКИ
РОКОВНИК
85
КРИВИ ЧНО ПР АВ О
LEGE AR TIS ● М А Р Т 2020.
АДВОКАТСКИ
РОКОВНИК
СТРУЧНИ
КОМЕНТАРИ
3
ДЕЦЕНИЈЕ
САВЕТОВАЊА
Kaлендар важења правних аката
Прописи који одложено престају да важе или чија
одложена примена почиње у наредном периоду
■  Закон o агенцијском запошљавању („Сл. гласник РС”, бр. 86/2019)
Lege Artis
ПРОПИСИ У ПРАК
СИ
ЈАВНЕ
НАБАВКЕ
ПОС
ЛОВНИ
САВЕТНИК
– примењује се од 1. 3. 2020. године.
■  Закон о потврђивању Конвенције која се односи на безбедност и здравље у пољопривреди
(„Сл. гласник РС – Међународни уговори”, бр. 2/2019)
– Конвенција ступа на снагу 12. 3. 2020. године.
■  Одлука о изменама и допунама Одлуке о минималним стандардима управљања
информационим системом финансијске институције („Сл. гласник РС”, бр. 88/2019)
– примењује се од 12. 3. 2020. године.
■  Закон о изменaмa и допунама Закона о привредним друштвима („Сл. гласник РС”, бр.
91/2019)
– чл. 1, 2, 3, 4, 5. и 6. примењују се од 1. 4. 2020. године.