Заступање странака у парници

У овом тексту аутори се баве процесноправним питањима заступања странака у парничном поступку, правним положајем странака, њихових заступника и пуномоћника, настанком и престанком заступништва и пуномоћја, врстама заступања, те различитим ситуацијама и положајима у којима се у току поступка могу наћи како заступана лица, тако и они који их заступају.

Текст садржи и примере из праксе судова који су карактеристични и релевантни за ову област.

Заступници

Треба разликовати две врсте заступника – законске, односно оне које закон посебно прописује, као што су родитељи и старатељи малолетних лица и лица лишених пословне

способности, као и правобранилаштва, од заступника већине правних лица и привредних субјеката, који су најчешће прописани статутима ових правних лица.

Правно лице заступа физичко лице које је уписано у одговарајући регистар, а одређено је посебним прописима, општим или појединачним актом правног лица или одлуком суда, при чему на обим овлашћења заступника суд пази по службеној дужности.

Заступник правног лица се легитимише изводом из АПР (Агенција за привредне регистре), а ако постоји разлика између лица које је уписано у регистар и одговарајуће одлуке тог правног лица, суд ће сматрати да је заступник лице које је у Агенцији за привредне регистре уписано као заступник.

Законски заступници

Странку која нема страначку способност, заступа њен законски заступник. То је лице које учествује у судском поступку уместо странке и у њено име. Ко је законски заступник – одређено је законом (родитељ) или актом државног органа (старатељ). Законски заступник је овлашћен да предузима све радње у поступку, осим када је посебним прописима предвиђено да за подношење или повлачење тужбе, признање или одрицање од тужбеног захтева, закључење поравнања и изјављивање, повлачење или одрицање од правног лека, заступник мора да има посебно овлашћење.

Приликом предузимања прве радње у поступку законски заступник је дужан да докаже да је законски заступник, а ако је потребно посебно овлашћење за предузимање одређених радњи у поступку, потребно је да поднесе и посебно овлашћење.

Приликом заступања лица под старатељством суд има посебно овлашћење да, уколико утврди да законски заступник овог лица не показује посебну пажњу у заступању, о томе обавести орган старатељства. Ако би услед пропуштања заступника могла да настане штета за стараника, суд мора да застане са поступком и предложи органу старатељства да постави другог законског заступника. У случају да суд утврди да странка нема законског заступника или да овај нема посебно овлашћење за заступање када је оно потребно, затражиће да орган старатељства – Центар за социјални рад – постави старатеља парнично неспособној странци или да предузме друге мере како би ово лице било правилно заступано. Уколико Центар не поступа по захтеву суда, неопходно је предузети ЗПП-ом предвиђене мере и казнити га.

Суд ће у овим случајевима одредити рок за отклањање недостатака под условима прописаним чл. 101. ЗПП-а, а до отклањања недостатака у поступку могу се предузимати само оне радње које не трпе одлагање, односно оне чије одлагање би могло довести до настанка штетних последица. Против решења којим се одређују мере за отклањање наведених недостатака, није дозвољена посебна жалба. Надлежни центар за социјални рад одређује се по месту пребивалишта односно боравишта лица под старатељством. У случају да ови недостаци не буду отклоњени у остављеном року или их је немогуће отклонити, суд ће укинути све спроведене радње и одбациће тужбу ако су недостаци такви да спречавају даље вођење поступка.

Заступници малолетних лица су оба родитеља уколико једном од њих није поверено самостално вршење родитељског права и уколико нису лишени родитељског права, а малолетнику се, у складу са одредбом члана 265. Породичног закона, може поставити колизијски старатељ или привремени заступник ако између детета и његовог законског заступника постоје супротни интереси. Суд може затражити од надлежног органа старатељства да детету постави колизијског старатеља по службеној дужности када посумња да су интереси супротстављени, а може то учинити и на захтев детета способног за расуђивање, које је старије од 10 година (кумулативно постављени услови). Дете старије од 10 година, које је способно за расуђивање, може само или преко другог лица или установе (органи старатељства, правно лице које се бави заштитом и збрињавањем деце, невладине организације) затражити од суда да му постави привременог заступника због постојања супротстављених интереса између њега и његовог законског заступника. Овде је битно разлучити да колизијског стараоца поставља орган старатељства на захтев суда, а привременог заступника поставља суд на захтев малолетног детета.

За предузимање парничне радње од стране законског заступника малолетног лица, којом се признаје тужбени захтев у погледу располагања непокретном имовином, неопходно је да суд добије одобрење органа старатељства. О томе говори и следећи пример из праксе:

У парничном предмету сви тужени који имају положај јединствених супарничара и сматрају се једном парничном странком, признали су тужбени захтев, због чега је суд донео пресуду на основу признања. Суд је у односу на једног од тужених, малолетног М. Р., као правно ваљано признање прихватио признање тужбеног захтева које је учинио његов законски заступник – мајка Б. Р., у овој парници такође тужена, а да претходно о томе није обавестио надлежни орган старатељства и од истог затражио сагласност за наведену парничну радњу – признање тужбеног захтева од стране законског заступника малолетног туженог М. Р. – с обзиром на то да је наведеном парничном радњом законски заступник поменутог М. Р. фактички располагала његовом непокретном имовином тако што је иста умањена, за шта је, према одредби члана 193. став 3. Породичног закона, била потребна сагласност органа старатељства. Одлука суда којом се доноси пресуда на основу признања, у оваквом случају није правилна. Како законски заступник малолетног туженог М. Р., у овој парници тужена Б. Р., није имала сагласност органа старатељства за признање тужбеног захтева и у име малолетног туженог М. Р., те како суд ни накнадно, након доношења наведене пресуде на основу признања, такву сагласност није прибавио, дошло је до повреде поступка због које пресуда на основу признања није могла бити донета (Пресуда Апелационог суда, Гж 6772/12 од 1. 11. 2012. године).

Државно правобранилаштво заступа имовинска права и интересе Републике Србије у поступцима који се тичу њених права и обавеза, осим делокруга рада министарства одбране и војске, које заступа Војно правобранилаштво. Аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе у заштити имовинских права и интереса заступају правобранилаштва аутономних покрајина и јединица локалних самоуправа – градова и општина.

Уколико се као странка означи Република Србија, без ознаке законског заступника, то не чини тужбу неуредном, а суд није овлашћен да је одбаци. Пропуштање да се у тужби наведу подаци о њеном законском заступнику, не чини тужбу неуредном јер се и без тога по њој може поступати. Ово стога што је законски заступник Републике Србије поименично одређен Законом о јавном правобранилаштву („Сл. гласник РС”, бр. 43/91, са изменама и допунама), тако да не постоји неизвесност поводом идентитета органа који заступа републику и његовог заступничког својства. Обавеза је суда да по службеној дужности пази да у стварима у којима је предвиђено заступање од стране Државног правобранилаштва, сва писмена непосредно доставља правобранилаштву. Суд који има седиште на подручју за које је образовано одељење Државног правобранилаштва, сва писмена доставља непосредно овом одељењу. Следствено томе, уколико тужилац пропусти да означи заступника ових лица или га погрешно означи, суд је дужан да тужбу и остала писмена достави надлежном правобранилаштву, сходно члану 9. Закона о правобранилаштву који прописује ову обавезу. Уколико је достављање извршено другом државном органу, а не правобранилаштву, сматраће се да достављање није ни извршено, па суд мора поновити доставу Државном правобранилаштву, а уколико то није учинио, мора одложити рочиште јер нема уредне доставе, те нису испуњене процесне претпоставке за одржавање рочишта. Најзад, уколико пропусти доставу Државном правобранилаштву, суд мора дозволити враћање у пређашње стање јер се сматра да достава није уредна, те да странка, држава, односно друго правно лице које Државно правобранилаштво по закону заступа, нису уредно позвани.

Законом о привредним друштвима је прописано да су законски заступници привредних друштава она лица која су овим законом као таква одређена за сваки поједини облик друштва, а да законски заступник може бити физичко лице или друштво које је регистровано у Републици Србији, с тим што друштво мора имати најмање једног законског заступника који је физичко лице.

Осим законског заступника, привредна друштва имају и заступнике који су актом или одлуком надлежног органа друштва овлашћени да заступају друштво и као такви регистровани у складу са законом о регистрацији. Због тога се ови заступници пред судом морају легитимисати изводом из АПР. Како упис у АПР има конститутивно дејство, када правно лице донесе одлуку о измени заступника, није довољно да достави суду ову одлуку, већ је неопходно да чињеница измене записника буде регистрована у АПР. Дакле, уколико се пред судом као заступник правног лица појави физичко лице које није уписано у АПР, сматраће се да оно није заступник правног лица, без обзира на постојање одговарајуће одлуке правног лица. У том случају суд ће поступати као да се ради о заступању од стране неовлашћеног лица.

Уколико су на истој страни (тужилац или тужени) и правно лице и физичко лице које је и законски заступник правног лица које је такође странка у поступку, достављање за које закон захтева лично достављање треба да се изврши и правном лицу и наведеном физичком лицу, без обзира на то што је физичко лице као парнична странка у поступку, истовремено и законски заступник правног лица а парничне стране (на истој страни).

Привремени заступник

Привремени заступник се поставља странци од стране првостепеног суда, и то по службеној дужности, ако се у току првостепеног поступка покаже да би редовни поступак постављања законског заступника трајао дуго, па би због тога могле да настану штетне последице по једну или обе стране. Привремени заступник поставља се готово искључиво туженом, и то по редоследу са списка адвоката који суду доставља надлежна адвокатска комора, а који се налази на интернет страници, те огласним таблама суда и адвокатске коморе. Суд је дужан да поштује редослед са овог списка.

Међутим, постоје одређени случајеви, истина ретки, када суд поставља привременог заступника тужиоцу. То су случајеви када постоји сукоб интереса између тужиоца и туженог и неравнотежа положаја у одређеном поступку. То је, рецимо, ситуација када тужилац поднесе тужбу против туженог Центра за социјални рад ради накнаде штете проузроковане поступањем стараоца, постављеног тужиоцу од стране поменутог центра у другом судском предмету. У таквом случају постоји решење Центра за социјални рад о немогућности тужиоца да сам заступа своје интересе у судском поступку, због чега му је и постављен старалац, али постоји и сукоб интереса између тужиоца и туженог, а у сваком случају и интерес тужиоца за заштиту својих права кроз парнични поступак. У тим случајевима је суд претходно тражио од туженог Центра за социјални рад да тужиоцу за дати поступак постави другог стараоца који није радник Центра, с обзиром на постојање сукоба интереса, али како је Центар одбио да поступи по истом, суд је тужиоцу поставио привременог заступника у личности адвоката, у складу с начелом слободног приступа правди и заштите интереса сваке странке у поступку.

Суд ће туженом поставити привременог заступника, нарочито ако је тужени парнично неспособан а нема законског заступника, ако постоје супротни интереси између њега и његовог законског заступника, ако обе стране имају истог законског заступника, ако је пребивалиште или боравиште туженог непознато а нема пуномоћника (најчешћи случај у пракси) или ако се тужени или његов законски заступник налазе у иностранству а достављање се није могло извршити. Ово није коначни списак разлога из којих се странци може поставити привремени заступник и принципијелно је могуће да се у пракси појаве и друге процесне ситуације у којима суд може проценити да под општим условима постави привременог заступника туженом. Ове одредбе се односе како на физичка, тако и на правна лица и предузетнике, тј. суд може поставити привременог заступника и правном лицу, односно власнику приватног предузећа као имаоцу радње, који одговара целокупном својом имовином.

Када нађе да туженом треба поставити привременог заступника, суд налаже тужиоцу дописом или на рочишту да у одређеном року предујми трошкове за постављање, који увек обухватају како адвокатске трошкове које ће привремени заступник имати, тако и трошкове накнаде за објављивање огласа о постављању привременог заступника туженом у „Службеном гласнику РС”. Целисходно је да суд тако пројектује ове трошкове да с једне стране не оптерете непотребно тужиоца који их мора предујмити и тиме му не омогуће да оствари своје право, а с друге стране да предујмљена средства буду довољна како би се обезбедило адекватно заступање туженог (довољан број рочишта, поднесака, евентуално вештачење). Могуће је, али ретко, да се тужиоцу одобри да се ови трошкови плате из судског буџета у случајевима када је тужилац ослобођен плаћања трошкова судског поступка. Ако у остављеном року тужилац не предујми трошкове привременог заступника, суд тужбу одбацује. Уколико трошкови буду благовремено предујмљени, суд доноси решење о постављању привременог заступника. Против овог решења није дозвољена посебна жалба.

Решење уз допис суд доставља надлежном органу старатељства по месту последњег пребивалишта или боравишта туженог, странкама и адвокату који је постављен за привременог заступника. Истовремено суд шаље и оглас о постављању привременог заступника „Службеном гласнику РС”, како би био објављен ако је привремени заступник туженом постављен зато што је пребивалиште или боравиште туженог непознато а нема пуномоћника и ако се тужени или његов законски заступник налазе у иностранству а достављање се није могло извршити. Садржина огласа ближе је прописана чланом 83. став 2. Закона о парничном поступку. Након тога, а пошто наложи уплату трошкова издавања огласа по предрачуну који достави „Службени гласник РС” и пошто од службеног гласила добије обавештење о објављивању огласа, суд може да настави поступак са постављеним привременим заступником.

Да би суд оценио да је пребивалиште туженог непознато (ради оправданости постављања привременог заступника), није довољно да тужилац то нагласи, већ је неопходно да се то и службено утврди, па суд о томе прибавља потврду надлежног органа унутрашњих послова по месту последњег познатог пребивалишта туженог, како то прописује члан 143. став 1. Закона о парничном поступку.

У случају када тужени нема пуномоћника и непознатог је пребивалишта или боравишта, или уколико се налази у иностранству а достављање се није могло извршити, потребно је оглас о постављању привременог заступника објавити и преко огласне табле суда и на интернет страници суда, а по потреби и на други начин.

Привремени заступник има сва права и дужности законског заступника, те предузима радње у поступку док се странка, односно њен пуномоћник или заступник не појави пред судом или док Центар за социјални рад не обавести суд да је туженом постављен старалац. Тада суд доноси решење којим привременог заступника разрешава дужности заступања туженог. Ово је решење о управљању поступком и због тога против њега није дозвољена посебна жалба.

Ако се пребивалиште односно боравиште туженог касније утврди, том лицу се шаље тужба са прилозима, а решење о постављању привременог заступника не мора да му се пошаље, али сматрамо да би то било упутно како би тужени могао да ступи у контакт са адвокатом који га је до тада по одлуци суда заступао и како би се упознао са процесним средствима која је овај користио у поступку, као и са самим током поступка.

Док привремени заступник заступа туженог, он има право на адвокатске трошкове по тарифи и те трошкове сноси тужилац. Као што је већ поменуто, дужност је суда да се стара да се у депозиту суда обезбеде средства за трошкове привременог заступања и да се она благовремено исплаћују привременом заступнику. Након сваке обављене радње у поступку привремени заступник може да испостави трошковник на основу кога се даје наредба рачуноводству за исплату, али привремени заступник може испоставити и трошковник за више обављених процесних радњи. По окончању поступка суд доноси решење да ове трошкове сноси странка која је изгубила спор.

Суд детету поставља привременог заступника по службеној дужности ако процени да, руководећи се стандардом најбољег интереса детета, оно није заступано на одговарајући начин, или када дете старије од 10 година, способно за расуђивање, то захтева, уколико процени да су интереси детета супротстављени интересима његовог законског заступника.

Пуномоћник

Пуномоћник физичког лица може бити адвокат, крвни сродник у правој линији, сестра или брат, брачни друг, као и представник службе правне помоћи јединице локалне самоуправе, који је дипломирани правник са положеним правосудним испитом, а пуномоћник правног лица може бити адвокат или дипломирани правник са положеним правосудним испитом, запослен код тог правног лица. У сваком случају, пуномоћник мора имати потпуну пословну способност. Ванредне правне лекове за странку мора да подноси адвокат, изузев када је странка и сама адвокат. Због тога ће суд одбацити ванредни правни лек који није поднео адвокат.

Суд је дужан да странку која нема пуномоћника и која се из незнања не користи правима која јој по закону припадају, упозори да може ангажовати пуномоћника у складу са Законом о парничном поступку. Ова подука странци се даје у форми констатације на записнику са рочишта или у форми дописа странци, увек уз позив на члан 85. Закона о парничном поступку који ову обавезу суда прописује. Када суд упозори странку, није потребно да јој остави рок за ангажовање адвоката, осим ако странка тај рок сама не затражи. Уколико суд одреди рок за ангажовање пуномоћника, па овај безуспешно протекне, суд наставља поступак са странком која се сама заступа.

Пуномоћник који није из редова адвоката који заступају физичко лице, мора приликом предузимања прве радње у поступку да достави суду доказ, и то извод из матичне књиге, да је са странком коју заступа у сродству које закон допушта за заступање. Слично важи и за пуномоћнике правних лица који нису адвокати. И они приликом предузимања прве радње у поступку морају да доставе суду уверење о положеном правосудном испиту.

Бесплатну правну помоћ до доношења закона који ће регулисати ову област, пружају службе за правну помоћ формиране при јединицама локалне самоуправе, затим правне клинике формиране при правним факултетима, које ову помоћ пружају, рецимо, у области породичног и медицинског права, као и удружења грађана и невладине организације које ову помоћ нуде. Постоје и сајтови на инернету који нуде ову врсту помоћи странкама. Она се састоји у саветовању странака и састављању писмена и поднесака којима се странке обраћају, између осталих органа, и суду. Ово је тзв. примарна правна помоћ јер субјекти који је пружају не заступају странку пред судом, нити им она може дати пуномоћје, дакле, они немају својство пуномоћника странке, нити га по позитивном праву могу стећи у парничном поступку. Због тога, уколико се давалац бесплатне правне помоћи појави као пуномоћник странке, радње које он у поступку предузме не производе правно дејство, осим ако је из редова адвоката или је представник службе правне помоћи јединице локалне самоуправе, који је дипломирани правник са положеним правосудним испитом – чл. 85. ЗПП-а. Следствено томе, суд ће укинути све радње које овакво лице предузме и по потреби одбацити тужбу уколико је поднета на основу пуномоћја странке датог овом лицу.

Уколико суд позове странку уместо њеног пуномоћника и одржи рочиште у његовом одсуству и одсуству странке, и ако таква странка приступи а не да изричиту сагласност да се рочиште одржи у одсуству њеног пуномоћника, односно да прихвата да се упусти у расправљање без пуномоћника (посебно уколико на том рочишту суд закључи главну расправу), то представља битну повреду поступка.

У ранијој пракси, пре доношења ЗАКОНА О СТАНОВАЊУ И ОДРЖАВАЊУ ЗГРАДА („Сл. гласник РС”, бр. 104/2016), а по раније важећем Закону о одржавању стамбених зграда, важило је правило да је потребно да, уколико је странка у поступку стамбена зграда, а тужбу је поднео адвокат странке – стамбене зграде, поменути адвокат уз тужбу достави и Одлуку о конституисању Скупштине станара за стамбену зграду тужиоца, Одлуку о именовању председника Скупштине станара и чланова исте, Одлуку Скупштине станара о одређивању овлашћеног лица за заступање у конкретној правној ствари, као и Одлуку Скупштине станара поменуте зграде којом се овлашћује да у име и за рачун стамбене зграде поднесе тужбу, те пуномоћје стамбене зграде адвокату, издато од стране законског заступника уз сагласност зграде. У недостатку наведеног и када се не поступи по налогу суда да се исто достави, ови недостаци чине тужбу неуредном и суд је овлашћен да, сходно одредби члана 101. став 5. ЗПП-а, решењем исту одбаци. Ово стога што покретање судског поступка у име и за рачун стамбене зграде не спада у редовне послове одржавања и управљања зградом, те у том смислу превазилази овлашћења председника скупштине зграде за издавање пуномоћја адвокату без одлуке Скупштине зграде. Исто тако, уколико се не ради о редовним пословима одржавања и управљања зградом, законски заступник тужиоца стамбене зграде је дужан да уз тужбу достави одлуку Скупштине станара стамбене зграде којом се он као председник овлашћује да у име и за рачун стамбене зграде покрене парнични поступак против туженог због неисплаћене месечне накнаде за одржавање зграде.

Пуномоћје

Пуномоћник заступа странку у њено име и за њен рачун, па радње у поступку, предузете у границама пуномоћја, имају исто правно дејство као да их је предузела сама странка. Границу пуномоћникових овлашћења одређује давалац пуномоћја у самом пуномоћју, па у том смислу странка може да измени или опозове радњу свог пуномоћника, а обим пуномоћја одређује странка, па тако странка може да овласти пуномоћника да предузима поједине одређене радње (опште пуномоћје) или да предузима све радње у поступку (посебно пуномоћје).

У том смислу ЗПП прави разлику између радњи које по општем пуномоћју може предузети адвокат, од радњи које по општем пуномоћју може предузети лице које то није. Тако, ако је странка издала пуномоћје за вођење парнице, а није ближе одредила овлашћења у пуномоћју, пуномоћник адвокат је на основу оваквог пуномоћја овлашћен да предузима све радње набројане у члану 89. став 1. Закона о парничном поступку. С друге стране, када странку заступа пуномоћник који није адвокат, а странка у пуномоћју није ближе одредила овлашћења пуномоћника, он може на основу оваквог пуномоћја да предузима све радње у поступку, али му је увек потребно изричито овлашћење за повлачење тужбе, признање или одрицање од тужбеног захтева, затим за закључење поравнања, повлачење или одрицање од редовног правног лека, као и за преношење пуномоћја на друго лице.

Странка може дати пуномоћје које је временски ограничено, ограничено на тачно одређени стадијум парнице, односно ограничено само за приступ на тачно одређено рочиште.

Судска пракса:

Уколико су тужбу потписали лично тужиоци, а уз исту није приложено пуномоћје по коме адвокат који је саставио тужбу заступа тужиоце, при неспорној чињеници да су тужиоци као неуке странке за састављање тужбе ангажовали адвоката који је у име и за рачун тужилаца саставио тужбу и то потврдио својим печатом, то ипак не значи да тужиоци нису имали пуномоћника. Ово због тога што циљ законодавца при прављењу разлике у поступању суда између ситуације када странка нема пуномоћника адвоката за предузимање одређене процесне радње, и ситуације када у циљу заштите својих интереса странка ангажује адвоката да јој помогне у предузимању процесне радње – подношење тужбе, није био да се сматра да странка у чије име и за чији рачун је предат неразумљив поднесак који је састављао адвокат, треба да буде третирана као странка која нема пуномоћника адвоката. Управо супротно, у ситуацији када је тужбу састављао адвокат, значи када је као стручно лице адвокат предао поднесак који је неразумљив, односно по коме се не може поступати, има се сматрати да су испуњени услови из чл. 101. ст. 6. ЗПП-а (став из одлуке Окружног суда у Београду, Гж. 12167/06 од 10. 4. 2007. године).

Ако је пуномоћник признао неку чињеницу на рочишту на ком странка није присуствовала или је неку чињеницу признао у поднеску, а странка то признање касније измени или опозове, суд ће да цени обе изјаве у смислу члана 230. став 3. овог закона (суд ће, узимајући у обзир све околности, да оцени да ли ће да узме за признату или оспорену чињеницу коју је странка прво признала, а после потпуно или делимично оспорила, или ограничила признање додавањем других чињеница).

Странка издаје пуномоћје искључиво у писаном облику и пуномоћник је дужан да приликом предузимања прве радње у поступку поднесе пуномоћје. Суд је дужан да у току целог поступка пази да ли је лице које се појављује као пуномоћник овлашћено за заступање. Ако утврди да лице које се појављује као пуномоћник није овлашћено за предузимање одређење радње, суд ће да укине парничне радње које је то лице предузело, ако те радње странка није накнадно одобрила.

Форма за закључење одређеног правног посла потребна је и за пуномоћје уколико тај правни посао закључује странка преко пуномоћника. Тако је за пуномоћје за закључење уговора о промету непокретности, потребна иста форма као и за закључење тог уговора пред надлежним нотаром. Исто тако, за закључење уговора о доживотном издржавању потребно је да пуномоћје буде оверено од стране судије који упозорава пуномоћнике уговорних страна на последице закључења таквог уговора, чиме пуномоћје у том случају мора бити оверено на начин на који се оверавају уговори о доживотном издржавању. Међутим, пуномоћје издато за закључење одређеног правног посла није прихватљиво за заступање исте странке (даваоца пуномоћја) у судском поступку који се води у вези са тим правним послом.

Пуномоћје престаје кад странка опозове пуномоћје или кад га пуномоћник откаже, при чему то могу да учине у свако време. Опозив и отказ морају да се саопште суду пред којим се води поступак, у писаном облику или усмено на записник. Пуномоћник је дужан да после отказа пуномоћја још 30 дана предузима парничне радње за лице које му је издало пуномоћје, ако је потребно да се отклони штета за даваоца пуномоћја која би у то време могла да настане, осим ако га странка није изричито ослободила те обавезе или је то супротно принудним прописима. Опозив односно отказ пуномоћја делује од дана када је пуномоћник или властодавац о томе обавестио суд. Опозивање и сужавање пуномоћја може се учинити изјавом, без посебне форме.

Жалба коју пуномоћник изјави путем телеграма, мора садржати потпис подносиоца, при чему је у недостатку потписа иста непотпуна, па ће суд позвати пуномоћника да овај недостатак отклони. Уколико пуномоћник поменути недостатак не отклони у остављеном року, суд ће жалбу одбацити.

Пуномоћје престаје смрћу физичког лица, проглашењем за умрло лице и губитком пословне способности. Ако је пуномоћнику физичког лица дато овлашћење да може да предузима све радње у поступку, а странка, односно њен законски заступник умре или постане пословно неспособан, или ако законски заступник буде разрешен дужности, пуномоћник је овлашћен да предузима радње у поступку које не трпе одлагање.

Пуномоћје које је издало правно лице, престаје у ситуацији када престане правно лице отварањем стечајног поступка и поступка ликвидације. По отварању поступка стечаја или ликвидације у поступцима који настају поводом стечајног поступка, као и у поступцима који су текли пре отварања стечајног поступка, а настављени су након отварања наведених поступака, пуномоћници морају да имају пуномоћје које је издао стечајни односно ликвидациони управник.  То значи да пуномоћја издата пре покретања стечајног поступка престају да важе, па ће радњу у поступку коју предузме ово лице, суд сматрати радњом предузетом од неовлашћеног лица, са констатацијом да иста не производи правно дејство. Престанком правног лица и брисањем из АПР-а престају овлашћења законског заступника, а самим тим и пуномоћје адвокату, издато од стране тог законског заступника.

Сматрамо да уколико је у току парничног поступка адвокату отаказано пуномоћје од стране властодавца, односно парничне странке, он није овлашћен да у време и након закључења главне расправе потражује трошкове поступка за своје предузете радње, јер се не ради о трошковима адвоката, него о трошковима парничне странке, како и гласи решење суда којим се трошкови досуђују.

Уколико посумња у истинитост пуномоћја или из навода тужбе произлази да се ради о слепом или неписменом лицу, суд не може одбацити тужбу као неуредну без претходне провере и остављања рока за отклањање недостатака. Суд ће у том случају донети решење  да у року који одреди, странка одобри радње које је лице са оваквим пуномоћјем предузело, под претњом укидања радњи предузетих од овог лица. Уколико рок протекне, а странка не одобри предузете радње, суд укида спроведене радње и поступа као када радње у поступку предузима неовлашћено лице.

Не може се сматрати уредним пуномоћје које неком лицу изда правно лице, ако не садржи печат властодавца. У том случају суд ће поступити исто као код сумње у истинитост потписа на пуномоћју.

Пуномоћје мора бити приложено у оригиналу, са аутентичним потписом даваоца пуномоћја. У ситуацији да је пуномоћје предато у фотокопији или је скенирано, суд ће наложити пуномоћнику да га у одређеном року достави у оригиналу. Уколико по овом налогу не буде поступљено, суд ће сматрати да пуномоћје није ни дато.

Факсимил не може стајати на пуномоћју уместо потписа јер се ради о документу за чију је пуноважност потребна писана форма, па у том случају суд мора поступати као у ситуацији кад радње у поступку предузима неовлашћено лице. Изузетак од овог правила може бити прописан само посебним законом.

Суд у току целог поступка пази да странку не заступа надриписар. То је физичко лице које се неовлашћено бави пружањем правне помоћи у виду занимања и за награду. Овакво пружање правне помоћи представља и кривично дело које се гони по службеној дужности, али није нужно да је такво лице и кривично осуђено да би било санкционисано у парничном поступку, јер је парнични суд овлашћен да на други погодан начин установи да ли се ради о лицу које се бави надриписарством. Ако суд у току поступка утврди да се ради о надриписару, дужан је да му одмах ускрати даље заступање и о томе обавести странку. Против решења о ускраћивању заступања дозвољена је жалба која нема суспензивно дејство. Радње које је надриписар предузео до ускраћивања даљег заступања, пуноважне су ако их странка накнадно одобри. У противном ће их суд решењем укинути.

Сходно члану 46. Закона о адвокатури, странка може опуномоћити за заступање само једног адвоката, више адвоката, неке од адвоката или све адвокате у заједничкој адвокатској канцеларији, из чега произлази да странка може издати пуномоћје адвокатској канцеларији.

Пуномоћника који је адвокат може да замењује његов адвокатски приправник, осим у поступку по правним лековима. Адвокатски приправник је дужан да ради по упутствима и у оквиру овлашћења добијених од адвоката код кога је на приправничкој вежби, осим ако су ова супротна Уставу, закону, статуту адвокатске коморе и кодексу. Пред државним органом или другим лицем адвокатски приправник може да замењује само адвоката код кога је на приправничкој вежби, како у случају када тај адвокат заступа, тако и у случају када тај адвокат замењује другог адвоката (члан 60. Закона о адвокатури). Није неопходно да се са осталим подацима на пуномоћју наведу и имена адвокатских приправника, довољно је да приправник покаже приправничку легитимацију из које ће суд утврдити код ког адвоката је на приправничком стажу, што се мора констатовати у записнику. Супротно тумачење би било нецелисходно и неекономично јер би странка морала више пута у току трајања поступка, увек када дође до промене адвокатског приправника код неког адвоката, да издаје ново пуномоћје са именом новог приправника.

Суд неће признати радњу лица које нема уредно пуномоћје, али захтева од суда да му се дозволи заступање, уз обећање да ће му странка дати пуномоћје. Међутим, суд ће у том случају позвати странку да се изјасни да ли одобрава предузете парничне радње тог лица и оставити јој примерен рок који, зависно од околности случаја (место становања, године старости и сл.), може износити од 8 до 30 дана. Уколико овај рок безуспешно протекне, суд ће укинути све спроведене радње, а ако је тужбу поднело то лице у име странке, тужбу ће одбацити.

Пуномоћник странке је увек и пуномоћник за пријем писмена, па се то не мора посебно назначити у општем или посебном пуномоћју.

И на крају, пуномоћнику адвокату пуномоћје не може да изда пословно односно парнично неспособна странка, већ само законски заступник такве странке.

Пуномоћник за пријем писмена

Заступника за пријем писмена поставља суд, а пуномоћника за пријем писмена именује странка.

Треба нагласити да се заступник за пријем писмена поставља странци или њеном законском заступнику који се налазе у иностранству, а немају пуномоћника у Републици Србији. Суд ова лица позива да у року од 30 дана од дана достављања позива одреде пуномоћника за примање писмена у Републици Србији. Ако странка или њен законски заступник не поступе по овом налогу, суд ће странци о њеном трошку да постави привременог заступника, овлашћеног за примање писмена, и о томе ће да обавести странку, односно њеног законског заступника. Такође, ако пуномоћник за примање писмена откаже пуномоћје, а странка не одреди другог пуномоћника у року од 30 дана од пријема обавештења о отказу пуномоћја, суд ће странци о њеном трошку да постави заступника за примање писмена и да врши достављање преко њега док не прими обавештење странке о одређивању новог пуномоћника.

Странци која опозове пуномоћника за примање писмена и истовремено не одреди другог пуномоћника, суд ће достављање да врши истицањем писмена на огласну таблу суда све док та странка не одреди другог пуномоћника за примање писмена.

Ако више лица тужи, а немају заједничког заступника или пуномоћника, суд их може позвати да у одређеном року именују пуномоћника за пријем писмена и истовремено их обавестити кога ће од њих сматрати пуномоћником за пријем писмена, ако не поступе по налогу суда у року који им је остављен.

Трошкове пуномоћника и заступника за пријем писмена, као заступник за пријем писмена, сноси странка којој се постављају, а уколико је она недоступна, предујмљује их супротна страна или падају на терет судског буџета, с тим што се по окончању поступка преваљују на странку којој је ово лице постављено.

Суд ће да казни новчаном казном од 10.000 до 150.000 динара пуномоћника за примање писмена који противно одредбама закона не обавести суд о промени адресе. Суд ће на захтев странке да одлучи да пуномоћник за примање писмена накнади странци трошкове које је проузроковао неоправданим недостављањем обавештења о промени адресе (чл. 88. ЗПП-а).

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Заступање странака у парничном поступку од стране заступника и пуномоћника свакодневно је присутно у пракси. Само на први поглед може се учинити да се ради о простом и потпуно разјашњеном процесноправном институту, али у пракси, између осталог, и због великих законодавних промена које су евидентне, долази до извесних, прилично честих, недоумица.

Овим текстом се због тога настојало да се, руководећи се пре свега интересима праксе, дâ сажет приказ како законских решења, тако и поступања судова у примени ових института.