Иако у Републици Србији већ постоје механизми помоћу којих се дужницима – предузетницима/физичким лицима може олакшати исплата дуга према повериоцима у случају западања у финансијске потешкоће, мишљења смо да би увођење института личног стечаја, свакако, допринело решавању ових проблема
Српска штампа, како стручна, тако и она друга, последњих месеци доносила је новинске написе како ће у законодавство Републике Србије, након више од 70 година, поново бити уведен институт личног банкрота. При том су се аутори поменутих текстова трудили да објасне практичан значај оваквог решења, истовремено наводећи различите неправне аргументе како у корист самог института тако и против њега. У тексту који следи изложићемо упоредноправни приказ института личног стечаја, као и решења која су раније постојала у нашем законодавству, а затим покушати и да одговоримо на неке од изнетих негативних аргумената који се јављају у вези са овим институтом.
Република Србија је 6. фебруара 2015. године потписала Меморандум о економским и финансијским политикама (Memorandum of Economic and Financial Policies, у даљем тексту: Меморандум), којим се у делу Д, који говори о Политикама финансијског сектора, конкретно у ставу 22, обавезала да ће у оквиру стратегије за решавање проблематичних кредита (non-performing loans), поред осталих ствари (поново) увести институт личног стечаја у српско законодавство. Циљ оваквог решења је да се наплата дуга од стране грађана у вези с проблематичним кредитима учини ефикаснијом и у оквиру договореног временског периода. Конкретно, Меморандум предвиђа доношење закона о личном стечају којим би требало да се разради правни оквир и примена тог института.
Било је планирано да стратегија за решавање проблематичних кредита (Стратегија), а која би требало да садржи и нешто конкретнија решења у вези са увођењем института личног стечаја, буде донета до краја јуна 2015. године у сарадњи Републике Србије са Међународном финансијском корпорацијом, Светском банком и Европском банком за обнову и развој. Одлуком Владе Републике Србије о образовању Радне групе за израду стратегије за решавање проблематичних кредита, наведени рок је с почетка маја месеца 2015. године („Сл. гласник РС”, бр. 42/15, „Одлука”) прецизно одређен као 30. јун 2015. године. Истом Одлуком формирана је Радна група за израду Стратегије за решавање проблематичних кредита (Радна група), која је до 25. маја текуће године требало да израђени нацрт Стратегије достави Министарству финансија Републике Србије које би након давања мишљења предлог Стратегије доставило Влади Републике Србије.
Одлука даље предвиђа да би Стратегија требало да садржи „разрађене и објашњене основне правне институте који ће послужити за израду законског прописа који ће уређивати стечај предузетника, а ако се утврди да постоји потреба и за израду законског прописа који ће уређивати и стечај физичких лица”. Очигледно је да текст Одлуке одступа од текста Меморандума, јер предвиђа да ће се Радна група бавити стечајем физичких лица само уколико буде постојала потреба за увођењем тог института. Остаје да се види какви ће бити конкретни закључци Радне групе и да ли ће институт личног стечаја заживети у Републици Србији.
На седници Радне групе од 22. маја 2015. године закључено је да је први корак у формирању Стратегије израда Акционог плана за решавање проблематичних кредита, а тај акциони план је још увек у фази израде. Како до дана објављивања овог текста још увек нема званичних информација о изради Стратегије, чини се да ће првобитно утврђени рокови бити пробијени, те да ћемо још неко време морати да причекамо са извођењем конкретних закључака Радне групе.
Основне предности личног стечаја
У упоредноправној теорији истичу се две основне предности личног стечаја: начело новог финансијског почетка за стечајног дужника и начело правичног намирења поверилаца.
Сматра се да стечајни дужник – физичко лице/предузетник који је у одређеном временском периоду запао у потешкоће, након окончања стечаја има право на нови почетак путем, на првом месту, ослобођења од плаћања преосталих обавеза, ненаметања појединих ограничења (као што је ограничење вршења одређене функције), а затим и изузимање преостале имовине од извршења. Проблем који се јавља у пракси јесте практично одређење у којој мери ће се дужнику пружити нова шанса (на пример, уколико се ради о предузетнику – да ли ће моћи поново да обавља делатност којом се бавио или у случају физичког лица – до које мере и на који начин ће моћи да се у будућности задужује). У упоредном праву присутна су различита решења овог проблема, те остаје да се види којим путем ће ићи српски законодавац.
Важећи Закон о привредним друштвима („Сл. гласник РСˮ, бр. 63/2011, 99/2011, 83/2014 и 5/2015, у даљем тексту: ЗПД) предвиђа, између осталог, да предузетник престаје с радом по сили закона ако му је пословни рачун у блокади дуже од две године, на основу захтева за брисање предузетника из регистра (Регистра предузетника Агенције за привредне регистре) који подносе било Пореска управа било Народна банка Србије. У случају брисања из регистра не престаје одговорност предузетника за преузете обавезе. Све док не измири сва своја дуговања, на првом месту према Пореској управи, предузетник неће моћи да се поново региструје за обављање делатности код Агенције за Привредне регистре. Јасно је да начело новог финансијског почетка не би могло да се примени у овој ситуацији, јер предузетник не може да поновно започне са обављањем својих активности све док не измири претходна дуговања. Међутим, након измиривања дуговања, предузетнику се, ипак, омогућава да се поново бави истом делатношћу иако се његов претходни покушај бављења том делатношћу показао као неуспешан.
С друге стране налази се начело личног стечаја да повериоци према којима дужник и даље није испунио све обавезе морају бити правично намирени. Они, такође, у идеалном случају морају бити и равноправно намирени, али у оквиру својих категорија. Повериоци који су од дужника прибавили средство обезбеђења за свој дуг ће, свакако, бити у бољој позицији него необезбеђени повериоци. Остаје само да се види на који начин ће ново законско решење третирати средства обезбеђења дата од стране физичких лица/предузетника, имајући у виду да важећи Закон о стечају („Сл. гласник РСˮ, бр. 104/2009, 99/2011, 71/2012 и 83/2014) предвиђа да разлучна права стечена обезбеђењем за последњих 60 дана пре дана отварања стечајног поступка ради обезбеђења престају да важе и такви повериоци се не сматрају разлучним повериоцима.
Необезбеђеним повериоцима на располагању стоји једино извршни поступак у ком ће повериоци који први покрену поступак за намирење свог потраживања имати предност. У овој ситуацији, свакако, не може се спровести принцип равноправности, јер сваки поверилац тежи ка задовољењу свог сопственог интереса. Повериоци се једино на добровољној бази могу договорити да се колективно и равноправно намире, што је у пракси тешко изводљиво. Увођењем законског решења које ће предвидети стечајне редове према стечајној маси физичког лица/предузетника овај ће проблем бити решен.
Лични стечај у законодавству Републике Србије
На територији данашње Републике Србије институт личног стечаја појавио се средином 19. века, да би 1861. године био законски регулисан доношењем Закона о стецишном (стечајном) поступку. Наведени институт одликовао се својом ограниченом применом (није се примењивао на све категорије физичких лица, већ само на потрошаче), као и правилом према ком се поверилац који се није могао намирити из постојеће имовине дужника могао намирити из имовине коју је дужник накнадно стекао, што свакако није одлика ни смисао овог института. Иако је имао многе мањкавости, овај институт је у времену у којем се примењивао имао сличан карактер истоврсним институтима развијених европских земаља.
Стечајни закон који је донет 1930. уводи многе новине, па је сâм закон прописивао да се након отварања стечајног поступка, стечајном дужнику одузима располагање имовином коју је стекао пре отварања и за време трајања стечајног поступка. Стечајни дужник је, изузетно, могао да задржи део имовине потребне за његово нужно издржавање, као и за издржавање чланова породице о којима се стечајни дужник стара. С друге стране, овај закон се није руководио начелом новог финансијског почетка за стечајног дужника, јер је дужник и након окончања стечајног поступка морао да обештети неизмирене повериоце из вредности новостворене имовине. У време важења овог закона, лични стечај је подразумевао и многе друге непогодности, па тако стечајни дужник није могао да обавља поједине професије (на пример, адвокатску), а такође су му и изборна права била ограничена.
Последњи домаћи закон који је уређивао институт личног стечаја јесте Закон о принудном поравнању и стечају из 1965. године. Ни овај закон није омогућио дужницима да након окончања стечајног поступка не буду одговорни за испуњење обавеза преосталим повериоцима, већ је преосталим повериоцима дозвољавао да по окончању стечајног поступка своја потраживања намире у извршном поступку. Против несавесног стечајног дужника могле су се изрећи одређене рестриктивне мере, као, на пример, право да не може да се бави одређеном делатношћу. Било је предвиђено и право да се одређени део имовине стечајног дужника изузима из стечајне масе, како би стечајни дужник имао довољно средстава за своје нужно издржавање, те за издржавање чланова породице о којима се стара. Од 1980. године институт личног стечаја престао је да постоји у српском законодавству.
Као што се из претходних примера може уочити, лични стечај је не само био препознат у ранијем српском законодавству, већ је и предвиђао бројна савремена решења за доба у ком се примењивао. У том смислу, наведени примери могу помоћи српском законодавцу да, планирајући израду новог законодавног оквира личног стечаја, њиме обухвати и нека од ранијих законских решења.
Упоредноправна решења у односу на институт личног стечаја
Државе које припадају англосаксонском правном систему (САД, Аустралија, Велика Британија), те неке европске земље, препознају институт ослобођења дужника од обавеза према преосталим повериоцима након окончања стечајног поступка. У прописима поменутих држава, дужник се редовно ослобађа својих обавеза у одређеном периоду након окончања стечајног поступка, док закони појединих држава, с друге стране, прописују немогућност ослобођења од појединих дуговања. Јасно је да поменути принцип ни у једној држави није апсолутно примењен, па се ни од Републике Србије не може очекивати доношење либералнијег решења.
Највећи број европских земаља у којима постоји институт личног стечаја, такође, препознаје институт ослобођења дужника од даљих обавеза према преосталим повериоцима, али оставља широка дискрециона овлашћења државним органима, пре свега судовима, да такав режим и ограниче. Начини ограничења примене института ослобођења од преосталих обавеза огледају се како у предугом трајању временског периода након окончања стечајног поступка у којем повериоци и даље имају право намирења од стране стечајног дужника, тако и у могућности државног органа да у потпуности заобиђе примену овог института. Осим тога, у неким европским државама судови могу стечајном дужнику поставити одређене услове и тек након њиховог испуњења стечајни дужник може бити ослобођен даље одговорности према повериоцима.
Постоји и одређена група законодавстава, какво је било и раније српско законодавство, која препознаје институт личног стечаја, али не познаје институт ослобођења од одговорности за плаћање преосталих обавеза. С друге стране, постоје и државе које познају само институт предузетничког стечаја, али не и институт стечаја физичких лица. Судећи по ономе што је прописано Одлуком, овај режим би од скора могао бити присутан и у Републици Србији, уколико се законодавац одлучи да у овом тренутку у српско законодавство уведе искључиво институт предузетничког стечаја.
У појединим државама стечајни дужник ће до окончања стечајног поступка бити у обавези да врши намирење поверилаца у одређеном проценту из својих личних редовних и/или ванредних примања. Овакво решење донекле је оправдано докле год се дужнику оставља довољно средстава којима може да подмири своје издржавање и издржавање лица о којима је по закону дужан да се стара. Такође, један од модалитета који се јавља у упоредноправној пракси јесте ослобођење стечајног дужника од даљих обавеза, уз задржавање обавезе стечајног дужника да врши намирење поверилаца из својих примања. И овакав приступ може се правдати са истих позиција као и претходно наведени модалитет ако траје краћи временски период. Уколико би дуже трајала, оваква мера би у потпуности обесмислила институт ослобођења стечајног дужника од даљих обавеза према повериоцима.
Напомињемо да се у упоредноправним законодавствима јављају практично две врсте ослобођења – ослобођење на основу предлога стечајног дужника и ослобођење по сили закона. Сама разлика више има теоријски него практични значај, јер без обзира на чиненицу да ли је било предлога учињеног од стране стечајног дужника или не, стечајни дужник ће имати право на ослобођење од даљих обавеза.
Сва ова решења редовно су праћена и институционалним обустављањем радњи намирења поверилаца према стечајном дужнику. Најчешће се повериоцима забрањује да покрену извршни поступак или да наставе вођење већ започетог извршног поступка. Исто се односи и на парничне поступке, као и друге поступке у којима поверилац може да захтева намирење од стране стечајног дужника (арбитражни поступак или неки други од алтернативних начина решавања спорова).
Посматрајући бројну упоредноправну праксу, српски законодавац пред собом има већ практично разрађене институте личног стечаја и бројне примере „добре праксе” које може да уврсти у будућа законска решења. Остаје да се види на који начин ће „српско” решење овог питања направити равнотежу између, с једне стране, тежњи поверилаца да се у што је могуће већој мери наплате од стране стечајног дужника и, с друге, тежњи стечајног дужника ка већем отпису обавеза.
Критике увођења института личног стечаја
Као што смо већ истакли, сматра се да ће поновним увођењем института личног стечаја у српско законодавство доћи до ефикасније отплате дугова повериоцима од стране дужника путем институционалног олакшавања њихове позиције. С друге стране, постоје и ставови који истичу да увођење овог института у српски правни систем неће значајније поправити ситуацију наплате дугова несавесних дужника, на првом месту према пословним банкама, као највећим институционалним повериоцима у Републици Србији.
Први аргумент који иде у прилог претходној изнетој тврдњи јесте тај да у српској правној пракси већ постоје решења којима се може постићи исти ефекат, али која до сада нису постигла значајнији успех. Једно од њих је репрограм дугова. Репрограмом дугова дужницима се практично омогућава да одложе отплату главнице по узетом кредиту, а да истовремено наставе да врше отплату камате. Како је износ камате редовно нижи од дела главнице која се враћа, дужник практично добија могућност да када у наредном временском периоду постане солвентан настави да редовно испуњава своје дужности према кредитору. Један од модалитета репрограма је и привремени мораторијум на све дугове дужника, у ком периоду практично мирују све обавезе дужника према повериоцу. Овај модел је подобан само за оне дужнике код којих постоји високи степен сигурности да ће у наредном временском периоду успети да се финансијски опораве. У супротном, само одлаже неизбежну инсолвентност и сужава шансе за успешније решавање проблема.
Још једну могућност за излазак из дужничке кризе представља рефинансирање кредита. Рефинансирањем се дужник поновно задужује новим кредитом како би отплатио претходно настали дуг. Нови кредит (који узима дужник) често има нижу камату него првобитно узети кредит и обично предвиђа грејс период у којем се камата не отплаћује. На тај начин дужник неповољнији кредит отплаћује кредитом са повољнијим кредитним условима. Уколико не буде имао средстава да отплати овај други кредит, дужник ризикује да уђе рефинансирање кредита којим је већ рефинансирао претходни кредит. Тиме дужник само продужава испуњење својих постојећих обавеза. С друге стране, за дужника који је само тренутно у дужничкој кризи рефинансирање служи као могућност да преброди тренутне новчане потешкоће и касније настави с редовним испуњавањем својих обавеза.
Још једну могућност представља обезбеђивање краткотрајног грејс периода код већ узетог кредита. У току тог периода најчешће се исплаћује интеркаларна камата (тј. камата која се наплаћује у току грејс периода), те дужник практично застаје само са отплатом главнице. Овај модалитет отплате кредита сличан је репрограму, с том разликом што репрограм редовно укључује и друге погодности.
Једна од разлика између свих ових могућности и личног стечаја јесте у томе што се код личног стечаја дужнику може одредити управник над његовим новчаним средствима и уместо да дужник сâм располаже својим новцем, ова улога се додељује другом лицу. У теорији, то друго лице би исто тако могло да са кредитором закључи различите аранжмане, те да практично у своје име и за рачун дужника одложи дужникове обавезе. Институт управника над имовином физичког лица у стечају није ништа друго до додељивање тутора који ће се боље старати о дужниковој имовини него сâм дужник и који ће због својих стечених знања и искуства у вршењу кредитних послова довести дужника у бољу финансијску позицију.
Постоји одређена бојазан да ће увођењем система личног стечаја, а након тога и улажењем појединих субјеката у лични стечај, у појединим случајевима доћи до тежих последица по морал субјекта стечаја услед, на првом месту, фактора осуде средине у којој се субјект стечаја редовно креће. Не сматрамо, међутим, да је ова бојазан оправдана будући да се у Републици Србији велики број дужника налази у стању презадужености, те се презадуженост пре може сматрати уобичајеном појавом него изузетком који погађа мали број људи који нису умели да успешно воде своје финансије.
Уместо закључка
Иако у Републици Србији већ постоје механизми помоћу којих се дужницима – предузетницима/физичким лицима може олакшати исплата дуга према повериоцима у случају западања у финансијске потешкоће, мишљења смо да би увођење института личног стечаја, свакако, допринело решавању ових проблема.
Према скорашњим проценама Народне банке Србије, учешће проблематичних кредита у укупној кредитној активности износи 22,5%, што је изражено у бројевима око 3,6 милијарди евра. Према подацима Међународног монетарног фонда овај проценат је још и виши и износи 24%. У структури проблематичних кредита код физичких лица издвајају се стамбени кредити код којих однос проблематичних кредита у односу на њихов укупан број износи 33%, те готовински кредити с нешто мањим процентом – 25,2%. Проблематични стамбени и готовински кредити физичких лица имају укупно учешће од 57,7% у укупном портфолију проблематичних кредита банака према физичким лицима.
Претходно наведени подаци не дају разлога за оптимизам и позивају на што хитније спровођење потребних мера. Мера увођења индивидуалног стечаја, свакако, једна је од њих. Та мера не сме бити сама себи сврха и остати само слово на папиру, већ мора садржати одређене стандарде, како оне који су били већ препознати у ранијем српском законодавству, тако и оне препознате у одређеним упоредноправним решењима.
На првом месту мисли се на могућност ослобођења стечајног дужника од даљих обавеза према стечајном повериоцу након окончања стечајног поступка. Могуће је увести и одређена одступања од овог правила која су већ позната у упоредноправним системима, али та ограничења не смеју бити таква да онемогуће сврху самог института. Уколико се ово правило пропише за предузетнике, требало би сходно томе извршити и измену већ цитиране одредбе ЗПД-а која прописује да предузетник остаје одговоран према својим повериоцима и након његовог брисања из регистра привредних друштава.
С друге стране, новим стечајним законодавством у области личног стечаја требало би прописати одређена ограничења намирења поверилаца који своје обавезе нису намирили из стечајне масе. Један од начина била би генерална забрана повериоцима да покрену било какав поступак против стечајног дужника, уз евентуално ограничење овакве забране на поједина потраживања, односно на одређени временски период. Још једна од новина које би се могле увести јесте институт управитеља над имовином дужника у личном стечају, који ће се у периоду трајања стечајног поступка старати о имовини стечајног дужника.
Иако је Стратегија требало да буде усвојена до краја јуна, то се ипак није догодило, тако да још увек немамо конкретне предлоге у вези с поновним увођењем института личног стечаја у Републици Србији. До објављивања конкретних решења, овај текст, као и неколицина других радова који се баве истом материјом, требало би да појасни, како стручној тако и широј јавности, шта би све могла да буду решења у новим законским предлозима. Осим тога, надамо се да ће и представници законодавца бити у прилици да се упознају са овим и сличним радовима и тиме добију идеје за нове законодавне подухвате.